Немачка и Аустрија бирају: Зид по зид, предзиђе

У естонском Талину, на састанку европских министара спољних послова прошлог четвртка, Берлин је био надгласан. Немачки предлог за заустављање преговора о уласку Турске у ЕУ Могеринијева није ставила ни на дневни ред, чак ни под "разно".

"Берлин изолован у ЕУ", коментарише Франкфуртер алгемајне цајтунг.

У посебном извештају с тог скупа описује се како је аустријски министар спољних послова Себастијан Курц "весело искочио из аута на ноге лагане" испред дворане у Талину, те окупљеним новинарима објаснио како се он већ дуже време залаже за прекид приступних преговора с Анкаром, а сад му је јако драго што је "коначно добио подршку од Берлина".

"Себастијан Курц је од Немачке добио поклон-подршку", закључује франкфуртски лист у алузији на недавни рођендан аустријског министра.

Сад се у ЕУ већ полако формира бихевиорална мустра – ко год иде у изборе, тражи прекид приступних преговора с Турском. Ко год победи, каже да никад није мислио на тако драстичан корак. Ко год је на сигурној удаљености од избора, позива на разум, дијалог и уздржаност.

Да ли то значи да су они који траже прекид преговора с Анкаром неразумни, или привремено неурачунљиви?

Ирма из Флориде, Ангела из Берлина

У суботу ујутру је франкфуртски дневник водио две рубрике под ставком "дневне теме", оне које се сукцесивно прате и проширују, и то теме написане дословце: страх пред ураганом "Ирма" на америчком југу и "мржња према Ангели Меркел" на немачком истоку. Порука је гласила, истина у нешто више речи него што је овде сумирано, како ни страх ни мржња не могу зауставити "Ирму" из Флориде и Ангелу из Берлина.

Већ око поднева је тематска целина "мржња према Ангели Меркел" повучена с врха сајта франкфуртског дневника, а текст истоименог наслова је нестао и замењен оним који се отвара речима "Меркелкина тамна Немачка – како је ствар могла отићи тако далеко?".

Да, Унија Ангеле Меркел води у свим испитивањима јавног мњења, и како сад ствари стоје, две седмице пре избора, она ће вероватно добити нови канцеларски мандат – али по цену љуто поларизоване Немачке.

Чак и без тако експлицитних наслова као што је повучени "мржња према...", немачки медији су пуни анализа и осврта који тематизују изливе беса и мржње са којима се канцеларка Ангела Меркел среће у покрајинама бивше ДДР као тој "тамној Немачкој".

Канцеларки је стога требао мали помак на том плану, неки који ће је мање коштати од признања да је управо она у рану јесен пре две године изазвала миграциону кризу у данашњим размерама.

Прекид с Турском је дефинитивно кошта мање. Скоро ништа, ако се узме у обзир да је Анкара прва заузела конфронтациони курс према Берлину и ионако неће прихватити ништа друго осим менталне слике немачке дипломатије на коленима. На Берлину је да моли да му се опрости јер после покушаја пуча у Турској прошлог јула није показао више емпатије према председнику Ердогану (АРД, полит-шоу Маишбергер, прошлог уторка).

Сви су протеклих месеци и година били сведоци како Ердоган зна да буде врло флексибилан и попустљив, ни трунке од оног офанзивног речника каквим проговара са Унијом. Управо тако, он је флексибилан, али само са Русијом и Сједињеним Државама, док са Европљанима не мора, јер мисли да их држи у шаци по низу питања, од мигрантског дила до босанске реосманизације.

Зато Ангела Меркел не рескира ништа када пред Бундестагом тражи дозволу за подизање симболичког зида према Турској.

Турска у предзиђу, Габријел у невољи

Још у априлу је Габријел замерио аустријском колеги да његова кампања за официјелни прекид приступних преговора са Анкаром "има велике везе са аустријском унутрашњом политиком, а скоро па никакве са Турском".

Сада Габријел тражи то исто, али у име читаве Уније, која му јасним већинским гласом одговара да његов захтев има велике везе са немачком унутрашњом политиком, а скоро па никакве са Турском.

Проблем немачке европске политике тако постаје проблем кредибилитета, народски речено, проблем образа. Како се само далеко дошло од оне представе из другог мандата Ангеле Меркел (2009–2013) обележене имиџом немачке "мајке" и европске заштитнице!

Данас њен коалициони тим више нема снаге да националне одлуке замаскира као европске. Чаробни прах европске будућности у добронамерном немачком крилу се разишао. Упркос томе што је европски партнери гледају хладним очима, упркос томе што је један део националног изборног тела "страствено мрзи" (Франкфуртер алгемајне цајтунг, Зидојче цајтунг, Шпигл), Ангела Меркел ће вероватно добити изборе и четврти мандат.

Добиће их, понављају многи аналитичари, зато што – нема ко други.

Како то нема ко други? Зар је немачка политичка класа у изумирању, диносауруси с партијском књижицом, па сад још једино владају последњи изданци, касна берба пред ледено доба?

Да немачка чаролија више не функционише, показује третман турске теме на састанку министара спољних послова прошлог четвртка у Естонији.

"О проблемима у односима с Турском се може разговарати, али ништа више од тога", рекао је фински министар Соини. "Прекид преговора не долази у обзир, тако само охрабрујемо турско удаљавање од Европе", сматра литвански министар Линкевичијус. Њихов естонски колега и председавајући Савета ЕУ за спољну политику Свен Миксер изјављује како нема говора да би Унија ове године донела било какву драматичну одлуку у том смислу.

Преносећи горње цитате учесника талинског скупа, минхенски дневник Зидојче цајтунг то представља као балтичку непринципијелну коалицију против Берлина. Како добар део америчког притиска на Европу тече преко Балтика, тај догађај одмах добија и ширу димензију.

Делује плаузибилно, али свеједно не покрива размере немачког пораза у Талину. Берлин се тамо сусрео са "масовним отпором" (Зидојче цајтунг). Нико од преосталих 26 чланица Уније није подржао немачки (или ранији аустријски) захтев за прекид преговора с Турском, а чак ни највећи параноици међу аналитичарима не би рекли да су свих 26 амерички "шпијуни" на европском тлу, спавачи англосаксонске апокалипсе.

Упркос "болном поразу" (Зидојче цајтунг) немачке дипломатије у Талину, канцеларка Ангела Меркел је најавила да ће ту тему наметнути европском самиту у Бриселу 19. и 20. октобра. "На том скупу ће се разговарати да ли ће приступни преговори с Турском бити суспендовани или окончани", изјавио је у петак канцеларкин портпарол Штефен Сајберт у Берлину.

Курц: "Немачки швенк – велика шанса за Европу" 

Само је аустријски министар Курц поздравио немачку промену става према Анкари као "велику шансу за Европу". Одакле се онда хране наде Берлина да ће у мање од месец и по до бриселског самита повући на своју страну барем 18 чланица са 65 одсто становништва Уније, колико је потребно за суспензију преговора?

За потпун прекид би била потребна једногласност свих 28. Ни једна, ни друга опција не изгледају вероватне – осим ако турски председник у међувремену не почне да хапси и шпанске, пољске, италијанске и остале новинаре и туристе ЕУ.

Најнеугоднији, можда најдалекосежнији тренд који почиње да се формира ишчитава се из изјаве британског министра спољних послова Бориса Џонсона у Талину: "Не смемо одгурнути Турску. Она је за нас стратешки важна земља" (аустријски Курир).

Ко су "ми" и "за нас"? Британија напушта ЕУ, иако ју је читава Унија, а посебно бриселске институције, на коленима молила да донесе супротну одлуку. За ово време које још остаје, Лондон има легитимацију да суделује у тематским или тактичким расправама, али за то шта је Европљанима "стратешки важно" недостаје му морално право.

"Турска је за нас стратешки важна земља" има стога више значења, а ниједно добро: за нас Англосаксонце је важна. За вас Европљане је важна да нам угодите док ми с Американцима цртамо глобалну геостратешку мапу. Важна је за нас (Британце), који више нисмо с вама (Европљанима), али свеједно остајемо у Унији да бисмо вас имали на оку. Важно је за нас Англосаксонце (Британце и Американце) зато што нам је Анкара гарант да ће наша правно проблематична решења на Балкану – јединствена Босна, самостално Косово, експлозивна Македонија – коначно постати способна за самостални живот.

Реално гледајући, Берлин и Беч немају никаквог изгледа да у другој половини октобра наговоре остатак чланица на озбиљан разговор о судбини турских приступних преговора. Унијине заједничке институције још мање.

Сву вику и галаму треба стога доживети као део немачке предизборне кампање. У односима с Анкаром, службени Берлин остаје безуб као што је и до сада био.

Ко то копа испод Метернихових прозора?

Као земљи од осам милиона становника, Аустрији недостаје дипломатска тежина да покрене питање тог степена важности.

Беч је овог тренутка ионако више забављен једним реално постојећим зидом, а не оним симболичким према Турској.

Почетком августа је канцелар Керн пред медијима извео малу пи-ар акцију. Радницима који су почели да раскопавају Балхаусплац између председничке и канцеларске палате поделио је флаше минералне воде и пожелео им "успех у подухвату".

"Подухват" је био бетонски зид метар широк, осамдесет сантиметара висок, намера антитерористичка. Сад кад су се сви вратили с одмора, од градске владе, преко надлежних министарстава, до самог канцелара, одједном нико не зна ко је дао налог за његово подизање.

Нико од одговорних није имао појма да се ту копа, па је "подухват" заустављен после месец дана бетонирања.

Нема тачних података колико ће Град и Републику, то јест пореске обвезнике, коштати до сада обављени (обимни) радови. Службених бројева нема, што је и разумљиво, кад нико од политичких инстанци и није знао да се ту копа. Од свега је једино сигурно да радници грађевинске фирме "Пор" неће морати да враћају флаше минералне воде.

Тренутно се тражи неки чиновник, нека бирократска инстанца која је дала налог за подизање ове брут-архитектуре у историјском језгру града.