Дојче веле: Психолози ЦИА – теоретичари мучења

Седам месеци након терористичких напада 11. септембра 2001. Џемс Мичел и Џон Џесен су имали много посла. Од њих је америчка тајна служба ЦИА затражила да као психолози разраде каталог мера за, како се то у тим круговима називало, "проширене методе испитивања".

Тако су Мичел и Џесен седели за својим писаћим столовима и марљиво типкали попис с дванаест начина "испитивања". На попису је и већ чувени waterboarding или затварање у ковчег.

Налогодавцу се веома допао рад психолога: једанаест од тих дванаест метода су постале стандардни поступак приликом саслушања осумњичених за тероризам.

Тек након 15 година и Мичел и Џесен морају да одговарају пред судом. Организација за људска права Америчка унија за грађанске слободе их је тужила у име бивших заточеника Сулејмана Абдулаха Салима и Мохамеда Бен Соуда, као и у име породице Гул Рахмана који је умро у једном затвору ЦИА од хладноће.

Још се води правно натезање хоће ли тужени психолози заиста пред судом сносити последице за саучесништво у злочину, али је већ спроведен читав низ судских саслушања којима се утврђивало чињенично стање. Зато и адвокат хуманитарне организације Дрор Ладин мисли да се већ много учинило: "Још никад пре жртве мучења ЦИА нису одмакле тако далеко са својом тужбом. И још никад пре нису одговорни под заклетвом морали да се правдају за оно што су чинили".

Тек "слушали заповести"?

Двојица психолога нису само тужени јер су срочили те методе мучења. Они су пуних седам година наставили сарадњу са ЦИА док је она мучила заточене у затворима широм света.

Штавише, чак су и лично надзирали испитивање неких важнијих заробљеника, као што је био Халид Шеик Мохамед, за којег се верује да је био један од главних планера напада на Њујорк и Вашингтон.

Психолози су у досадашњим саслушањима тврдили да су радили само оно што је уговором од њих тражила ЦИА и да не могу бити криви што су запослени у тајној служби онда чинили. Они су били "војници који су следили заповести", изјавио је Џесен на саслушању почетком године.

То није сасвим тачно: и Мичел и Џесен су заиста били официри и психолози америчког ратног ваздухопловства, али када су радили тај каталог ужаса, они више нису били у униформи. И један и други су пензионисани тако да су формално били - цивили.

Али чак и да су се понашали као војници, то за адвоката Ладина не може бити аргумент: "Исто тако као што су у Другом светском рату проглашени кривим и они који су испоручивали отровни гас нацистима, тако су и Мичел и Џесен починили ратни злочин. А они су и зарадили огроман новац на мучењу људи".

"Постали сте кукавице?"

Као "саветници" су ова двојица од ЦИА примили 81 милион долара "за истраживачки рад" - то се види по извештају о мучењима америчког Сената у којем се 2014. први пут приказала сва размера праксе мучења америчке тајне службе. Обзиром на тај новац, адвокат тужиоца не може веровати тврдњама психолога да су хтели да престану, али су наставили због притиска који је на њих извршен.

Тужени су заиста пред судом тврдили да су саветовали ЦИА да обузда коришћење методе waterboardinga: према извештају Сената био је и случај једног затвореника који је изложен том начину привидног утапања чак 83 пута у року од неколико дана, а према протоколу саслушања се у једном тренутку за жртву каже да "не одговара на надражаје" - другим речима, изгубила је свест. Тада су наводно и сами психолози рекли да нема сврхе наставити с waterboarding-ом.

Но тврде да њихови налогодавци у тајној служби нису имали никакво разумевање за такве сумње: "Рекли су нам да смо се уплашили и да смо кукавице, мислим да је речено и да смо постали п...е (pussies)", изјавио је Мичел пред судом. "Ако престанете и ако се онда догоди нови терористички напад на САД, онда ће крв цивилних жртава бити и на вашим рукама", говорили су наводно психолозима.

"Ништа од тога не боли"

С друге стране, чак и на досадашњим саслушањима су психолози порицали да су њиховим методама наносили бол заточеницима. Њујорк тајмс пише да је "д. Мичел, који је једном рекао да би већина људи пре хтела да им поломе обе ноге него да буду изложени waterboarding-у, противречио адвокату тужиоца који је ту методу назвао болном. 'It sucks, you know. Али не знам да је болна. Радије бих користио реч узнемирујућа' ", цитира психолога амерички лист.

Ови бивши психолози америчког ваздухопловства највише су заговарали методу walling. Према њој, заточени се врти у круг и увек изнова се гура да удари у зид, не бетонски него од донекле еластичне шперплоче. "То уопште не боли, али прилично се вртите. Ако је болно, онда је метода лоше спроведена", каже Мичел. Али Џесен додаје: "Нисте повређени, али надражава се ваше унутрашње ухо. Чујете на крају стварно гласан шум".

Два бивша заточеника, Сулејман Салим и Мохамед Бен Соуд, пред судом су признали да их ова два психолога нису лично испитивала, али јесу били мучени методама које су они разрадили.

На пример, метода којом се затворенику лисицама вежу руке изнад главе у неугодном положају, без могућности да усправно стоји или да се негде наслони. Салим пред судом тврди да је то било итекако физички болно:
"Ужасни болови у рукама, ужасни болови у леђима и у зглобовима", изјавио је на саслушању. "Можда и вас треба тако везати на који сат тако да осетите бол ако желите бол", изјавио је Салим прије него што је бризнуо у плач пред судијом.

Хоће ли бити криви - и без признатог злочина?

Адвокат Дрор Ладин сматра ова два психолога лично одговорним баш зато јер нису носили униформу док су радили на методама мучења. Наравно да су у томе учествовали и психолози америчке војске, али они су били једини "приватни предузетници" којима је задато да разраде методе мучења. То су учинили добровољно и одлично су зарадили.

Када је реч о конкретном учешћу у мучењима, ту је много теже наћи доказе. Али, према извештају Сената, може се видети да су Мичел и Џесен 2002, само неколико дана пре смрти Гула Рахманија, посетили тајни затвор у којем је он био заточен.

У извештају пише да су психолози саветовали примену "проширених метода" саслушања на том Авганистанцу, а адвокат Ладин тврди да је "Џон Џесен саветовао да се затворенику не даје храна и се не пушта да спава, а и лично га је саслушавао". Познато је да и хладноћа у ћелији није била тек случајност, него средство притиска. Али Гул је преминуо.

Сви који су учествовали у мучењима затвореника се још увек не морају бојати кривичне одговорности. Још овог јануара је и амерички председник Доналд Трамп за Еј-Би-Си њуз рекао: "Бринем ли се због waterboarding-а? Што се мене тиче, морамо се против ватре борити ватром".

У овој тужби жртве траже барем одштету за трошкове лечења након тих силних "проширених метода". Али смисао је нешто друго: признање да им је нанесена неправда и да је Америка посегнула за неприхватљивим методама. Да се тако нешто више не понови.