Трампова лутања у Источној Азији

Пред почетак славља у Пјонгјангу поводом 105. годишњице рођења оснивача Демократске Народне републике Кореје Ким Ил Сунга, Сједињене Америчке Државе упутиле су у воде у близини Корејског полуострва ударну групу на челу са носачем "Карл Винсон" и припретиле влади севернокорејског лидера Ким Џонг Уна војном интервенцијом у случају да његова држава предузме нову нуклеарну пробу.

Ово се догађа стога што севернокорејске власти важне датуме у историји своје релативно младе државе обележавају не само великим војним парадама, како је то било и овог пута, већ и тестовима балистичких пројектила и нуклераних бомби.

Америчка влада је у време обележавања годишњице Ким Ил Сунговог рођења објавила и да мења приступ севернокорејском нуклеарном питању који је важио током претходне администрације, који је означен термином "стратешко стрпљење" и, наводно, искључивао могућност напада на Пјонгјанг, те се сводио на покушаје да се дипломатским и економским притиском режим Ким Џонг Уна присили на суздржавање од даљег развоја нуклеарног оружја и балистичких ракета.

Уместо тога, нова администрација у Вашингтону сада тврди да су све опције на столу, укључујући ту и војну интервенцију против Северне Кореје.

Велики заокрет

Током изборне кампање прошле године председник Доналд Трамп најављивао је да ће, у случају да буде изабран, Сједињене Државе ревидирати споразуме о војној сарадњи са Јапаном и Јужном Корејом и оставити те земље да се саме старају о својој одбрани, јер тренутни безбедносни аранжмани економски превише коштају Вашингтон.

У време када је Трамп ступао на дужност, у америчким медијима су се појавили и текстови у којима су десничари из редова Републиканске странке заговарали идеју да Вашингтон да зелено светло Јапану и Јужној Кореји да се наоружају нуклеарним бомбама и тако смањи економски и војнополитички терет који подноси штитећи те две државе од претње из северне Кореје и Кине.

Убрзо потом, међутим, нови министар одбране Џим Матис, нешто касније и нови државни секретар Рекс Тилерсон, а ове недеље и потпредседник Мајк Пенс, упутили су се у Сеул и Токио с циљем да покажу да се Сједињене Државе неће затворити у себе и допустити да њихов војнополитички утицај у источној Азији опадне, упркос томе што се у време ступања председника Трампа на функцију, на основу његових предизборних изјава, очекивало да ће се он првенствено окренути економским питањима, као што су велики трговински дефицит, пресељавање производних капацитета у иностранство, незапосленост међу ниско квалификованом радном снагом или обнова застареле инфраструктуре.

Сада је, дакле, јасно да нова америчка администрација неће поћи самоизолационистичким политичким стопама у Источној Азији и оставити вакуум који би својим војнополитичким утицајем могла да испуни Кина, већ ће настојати да одржи висок степен војног и политичког ангажовања у том региону, те да ће у склопу тога настојати да политичким, економским и војним притиском присили Северну Кореју да одустане од даљег развоја нуклеарног и балистичког оружја, па чак и да се одрекне капацитета и средстава те врсте које већ поседује, како је то током своје посете Токију 18. априла изјавио потпредседник Пенс.

Претње САД о војној интервенцији противе Северне Кореје нереалне?

Већина аналитичара у Азији, упркос бројним претњама званичника из Вашингтона, сматра да неће бити војне интервенције и рата на Корејском полуострву, већ да ће амерички војни притисак као и досада имати форму војних маневара, заједничких вежби са јужнокорејским и јапанским трупама и јачања америчких снага у региону кроз њихово технолошко опремање.

Према њиховом мишљењу, војна интервенција против Северне Кореје била би једначина са сувише непознаница – Пјонгјанг не само што поседује нуклеарне бомбе, залихе хемијског оружје и балистичке ракете краћег и средњег домета којима може гађати читаву Јужну Кореју и Јапан, од којих су многе на теже уочљивим покретним платформама попут гусеничара и подморница, већ се у домету њене конвенционалне артиљерије, која у свом саставу има мноштво вишецевних бацача ракета и топовских цеви, налази и густо насељена престоница Јужне Кореје Сеул.

Сам Сеул има близу девет милиона становника, а на широј територији града живи око 24 милиона људи, тако да се верује да би цивилне жртве у престоничком појасу биле велике, упркос снажном, концетрисаном нападу америчких и јужнокорејских снага на Север.

Такође, Северна Кореја већ дуже време ради и на развоју интерконтиненталне балистичке ракете, која би у свом домету имала Хаваје, па могуће и обалу Аљаске и Калифорније, што би даље подигло улог у евентуалном рату.

И коначно, тешко је замислити да би америчку војну интервенцију, и ону ограничену, а камоли ону усмерену на обарање владе у Пјонгјангу, Народна Република Кина мирно посматрала јер би за њу урушавање режима у Пјонгјангу и политички и војни хаос у Северној Кореји могао да значи прилив милиона избеглица и излазак америчких и јужнокорејских трупа на њену копнену границу.

Претње ипак имају ефекта?

Отворена америчка претња војном интервенцијом, као врста психолошког рата којим се желе изнудити уступци, јесте врста притиска који може евентуално присилити режим у Пјонгјангу да се на неко време уздржи од нуклеарних проба, али га може и, обрнуто, учврстити у уверењу да га само даљи развој нуклеарног оружја може спасити од интервенције, поготово у светлу онога што се десило влади пуковника Муамера Гадафија у Либији, који се у процесу детанта са Западом одрекао набавке нуклеарног оружја, да би неколико година доцније био збачен у крви.

Упркос генералном уверењу аналитичара у Азији да неће бити свесног и планског напада на Северну Кореју, треба рећи да део војнополитичких коментатора у том региону брине појављивање израза "превентивни удар" у дискурсу америчких званичника, јер то, по њиховом мишљењу, може довести до велике нервозе у севернокорејском политичком и војном апарату – у страху од напада до ког може доћи у сваком тренутку, кажу они, севернокорејски војнополитички апарат могао би погрешно да протумачи неки покрет америчких снага, услед чега би букнуо рат који је могао бити избегнут.

Неки аналитичари чак истичу да, мада и севернокорејске власти прете ратом, оне те своје претње увек условљавају, односно, објављују да ће одговорити нуклеарним бомбама ако суверенитет њихове земље буде угрожен или ако се непријатељ дрзне да их нападне, док са друге стране претња превентивним ударом која долази из Вашингтона подразумева одређен степен (опасне) произвољности, јер потенцијални нападач тако, чини се, задржава право да делује по свом нахођењу, без обзира на то шта противник чини.

"Фактор Трамп"

Тензије су на Корејском полуострву честе и нарочито се распламсају пред и након нуклеарних проба, које је армија Северне Кореје досада спровела пет пута, почев од 2006. године. Мада је овог пута такав тест изостао, нервоза у источној Азији била је изузетно висока због реторике из званичног Вашингтона и извештавања америчких медија који су бомбардовање ваздухопловне базе у Сирији и употребу најмоћније америчке конвенционалне бомбе у Авганистану везивале за покрете америчке морнарице ка Корејском полуострву, све то тумачећи као сигнал севернокорејском руководству и најаву америчке војне интервенције у источној Азији.

Без обзира на то да ли је такво извештавање био плански психолошки притисак на владу у Пјонгјангу, прости сензационализам мотивисан жељом да се испуни минутажа и подигне гледаност – или реално сагледавање ствари, остаје чињеница да је у јавности у источној Азији страховање првенствено проузроковала чињеница да се у Вашингтону налази нова политичка гарнитура са непредвидљивим и ексцентричним Трампом на челу, која се протеклих месеци мучила да постигне и одржи конзистентност у свом односу према војнополитичким и економским проблемима у источној Азији.

Трампова лична непринципијелност, неискуство и агресивност новоименованих људи из његове младе администрације, као и спекулације о томе да би Трамп прибежиште од оштрих критика у земљи у вези његових веза са Русијом могао да потражи у војним интервенцијама у иностранству посејали су зрно страха у источноазијским медијима да би овог пута затегнутост на Корејском полуострву могла да се отме контроли. Тако су се, на пример, у јапанским новинским чланцима појавила упутства о поступању у случају ракетног напада као и вести о плановима владе за евакуацију 60.000 јапанских држављана који живе у Јужној Кореји, што се никада раније није десило.

Нервози на Далеком истоку нарочито је допринела изјава председника Трампа дата током недавног боравка његовог кинеског колеге Си Ђинпинга у Сједињеним Државама, у којој је он најавио унилатералну акцију своје државе у случају да Народна Република Кина не учествује у довољној мери у притиску на севернокорејску владу да се одрекне развоја нуклеарног и балистичког наоружања.

Мир упркос Трампу?

Ипак, у добу глобализације када су економије различитих земаља снажно и многоструко повезане, политички мотивисан трговачки рат или сложени хладни рат који би се одразио на економију, а нарочито прави рат, не одговара ниједној држави на Корејском полуострву и око њега, поготову стога што присуство нуклеарног оружја и средстава за његово лансирање знатно компликује ситуацију.

Зато, упркос оштрој реторици нове администрације, пре него изравну војну интервенцију САД и њених савезника треба очекивати даље војне маневре, пооштравање санкција према Северној Кореји и даљи амерички притисак на владу у Пекингу да, ради одржавања трговинских преференцијала у размени са Сједињеним Државама, односно, избегавања увођења тарифа, спроведе потпуну економску блокаду Северној Кореји – прекине увоз угља и руде гвожђа, извоз нафте и трансфер технологија како би војнополитички врх у Пјонгјангу присилила да прекине развој нуклеарног и балистичког наоружања.