Сирија, разарање једне земље

Сиријска криза је почела 16. марта 2011. године мирним демонстрацијама против власти у Дамаску, које су биле инспирисане сличним протестима у Тунису и Египту познатим као "Арапско пролеће".

У Сиријом је 40 година владала породица Асад. Башар ел Асад је преузео власт од оца Хафеза 2000. године.

После позива за "Сирију без тираније", власти су силом растерале мање демонстрације у Дамаску. У граду Дара, на југу земље, протест је узео маха и најмање 100 људи, демонстраната и пролазника, страдало је у обрачуну полиције са учесницима демонстрација. Протест је избио после хапшења и мучења ученика због сумње да су писали антирежимске пароле по зидовима.

У априлу, протест се шири и радикализује, са све више апела за рушење режима.

У јулу, пуковник који је избегао у Турску најављује формирање Слободне сиријске војске, коју чине наоружни цивили и дезертери. Исламистичке организације придружују се побуни.

У централном сиријском граду Хомсу, 1. марта 2012, војска је после месец дана опсаде повратила контролу над побуњеничким квартом Баба Амр. Неколико крвавих операција спроведено је посебно у граду Хами, централна Сирија, након великих демонстрација против режима.

Слободна сиријска војска је 17. јула 2012. започела борбу за Дамаск.

Влада је задржала контролу над главним градом, али су делови предграђа у рукама побуњеника.

Од 2013. године, режимски хеликоптери и авиони редовно бацају експлозив на побуњеничке области у Сирији. 

Од априла 2013. године, лидер либанског Хезболаха, савезника Ирана, признаје да се његови припадници боре на страни режима. Шиитски Иран је главни регионални савезник Асадовог режима.

Стотине људи су страдале када је у два упоришта побуњеника на периферији Дамаска 21. августа 2013. употребљено хемијско оружје, гас сарин.

Сједињене Америчке Државе наводе да је у нападима, за које оптужују Дамаск, погинуло најмање 1.429 људи, укључујући 426 деце.

Амерички ваздушни напади на циљеве сиријског режима ипак су избегнути захваљујући споразуму са Русијом, земље која пружа подршку Асаду, о уништавању сиријског хемијског арсенала.

Џихадисти Исламске државе 2014. су освојили територије на северу Сирије. Град Рака постаје њихово главно упориште. Од 2013, џихадисти, укључујући Фронт ел Нусра (касније преименован у Фатех ел Шам), учврстили су своје базе на северу.

У септембру 2014, бивши амерички председник Барак Обама успоставља међународну коалицију за борбу против Исламске државе.

Сиријски Курди, који од 2013. имају аутономну администрацију на северу Сирије, преузеће уз помоћ међународне коалиције кључне области под контролом Исламске државе, укључујући Кобане (2015).

У септембру 2015, Русија је започела ваздушне нападе, тврдећи да су циљ "терористи", укључујући екстремистичку Исламску државу.

Међутим, сиријски побуњеници и Запад оптужују Москву да за циљ углавном има умерене побуњеничке групе. Ови напади помажу режиму да поврати контролу над територијом.

У августу 2016, Турска, која подржава побуњенике, покренула је код своје границе, на сиријској територији, операције против Сирије, али и курдске милиције.

Режимске снаге су 22. децембра 2016, после опсаде побуњеничких делова Алепа и разорне офанзиве, преузеле потпуну контролу над другим градом у земљи. Хиљаде побуњеника и цивила евакуисане су према споразуму под покровитељством Ирана, Русије и Турске.

Дана 30. децембра 2016, прекид ватре је ступио на снагу, према руско-турском споразуму, али без САД.

Рака, главно упориште Исламске државе у Сирији, од новембра је на мети офанзиве арапско-курдског савеза који има подршку Вашингтона, Сиријских демократских снага.

Турска је против тога да Рака буде у рукама Сиријских демократских снага, а сиријска режим је контролу над Раком означио као приоритет.