Демони партикуларизације у европском маршу

Графички би тренутна ситуација личила на персонификацију ЕУ која се већ 60 година полако пење степеницама у заједничкој европској кући, да би се сад одједном нашла у ретроактивном тренду: најпре су је руске санкције гурнуле једну степеницу ниже, миграциона криза другу, сад је Трамп гура степеницу ниже, Ердоган одатле још једну.

Чак и пријатељи Уније виде да се она налази на прагу неконтролисане регресије. Јункеров прошлонедељни предлог пет алтернативних сценарија треба тако и схватити, као покушај да се хаотично повлачење претвори у промишљену стратегију.

Европској унији њена влада предлаже: 1. Све исто као до сада, па куд пукло; 2. Заједничко тржиште и ништа више; 3. Различите брзине; 4. Монетарна унија + спољне границе и ништа више; 5. Тотално уједињење. За коју варијанту би се Унија на крају одлучила, то на крају и није толико битно ако је одлука свесно донета.

Дијагноза да је за прве две ретроспективне степенице углавном одговорна сама ЕУ, има смисла. У зиму 2014. она се могла одлучити и за другачији третман украјинске кризе; у лето 2015. је нико није натерао да суспендује државне границе.

Код остала два форсирана корака натраг, оном који жели Америка и други на који је уцењује Турска, Унија се, барем на први поглед, представља као жртва виших сила.

Јункерово "мерде..." пред посланицима Европског парламента је очајничка реакција политичара у одласку: престаните да се понашате као жртве и реците шта хоћете.

Европа и Трамп

Да америчко "разбијање" Европе није тек параноја политичких посматрача и медијских људи, показују изјаве Кристијана Елера, председавајућег Европске парламентарне делегације за односе са Сједињеним Државама.

Елер је прошлу недељу провео у Вашингтону на службеним разговорима у Конгресу, министарствима спољних послова и трговине, Већу националне безбедости, успут у још неколико државних агенција и политичких "think-tank" институција, да би на крају за дописника аустријског дневника Пресе сажео стање ствари: "Нова особина америчких републиканаца је њихова отворена жеља да разбију Европу и њене мултилатералне организације."

Рукавице су скинуте. Од првих европских констатација после Трампове победе у новембру у смислу "остаје да се види шта то значи за прекоокеанске односе", у јануару се на дан инаугурације прешло на "он мора да поштује наше вредности" (Меркелова), да би се данас отворено писало како "у Вашингтону владају непријатељи".

Пресе: "Немачка канцеларка Ангела Меркел путује за десет дана у Вашингтон у покушају да председника Трампа наговори да напусти непријатељско држање према ЕУ."

У само месец и нешто мало дана од 20. јануара преваљен је пут од "он мора" до "ми молимо".

Ставови што их Елер у тихој ексклузиви износи за Пресе не заснивају се на индиректном закључивању – зато што је Трамп Брегзит-ентузијаста и пријатељ са Најџелом Фаражом, он је против нас. Напротив, вербална конструкција Елерових реченица је директна: Трамп је непријатељ.

Посебно ако би Вашингтон за амбасадора при ЕУ поставио још једног отвореног непријатеља, Теда Мелоха, америчког бизнисмена и економског аутора, на континенталном политичком паркету најпознатијем по интервјуу за Би-Би-Си: "Помагао сам растурање Совјетског Савеза (Soviet Union), сад је ту још једна унија којој треба показати њено место."

"Ако Трамп заиста пошаље Мелоха у Брисел, биће то 'casus belli'", каже Елер.

Европа и Ердоган

Питање на чију иницијативу су се елите ЕУ и "нови републиканци" (Елеров термин) нашли у ситуацији која се сумира под "разлог за рат", није једноставно.

Да ли Европљани нису на време схватили како Трамп поседује осветољубиву жицу; да ли можда до дана данашњег нису разумели да не бирају они америчког председника? Или су "нови републиканци" и стари "Tea-Party" (анти-Обама покрет из 2009) већ унапред планирали ретроградни развој европских интеграција?

Свеједно, ствар је добила властиту динамику, и сад је, као и руске санкције својевремено, на путу ка фази трајања. Јункерова псовка у Европском парламенту је то у афекту дато признање "ја сам схватио, а ви?"

У крајњем ефекту, Трампова администрација враћа Унију на статус националних држава.

Шта је "nation state" јесте комплексно питање, овде само дефиниција коју је у есеју за Ханделсблат од пре месец и по ("Далеки пут до глобалног друштва") дао немачки филозоф Петер Слотердијк: "Национална држава је комбинација инфантилизма, фамилијализма и патернализма, фортификованих здравом дозом ксенофобије и политичке параноје."

И док се европске политичке елите носе са помешаним осећајима страха и понижења што се питање повратка на један такав ретроградни концепт уопште поставља, на Босфору се диже други национални вођа који Европљанима не би допустио чак ни утеху националне државе: Реџеп Тајип Ердоган.

Не постоје европске државно-правне границе, постоје само турски интереси. А они су као река, теку тамо где живе Турци, или потомци турских миграната, или тамо где су некад лежали историјски простори Османске империје, које модерна Турска и даље осећа кроз фантомски бол ампутиране територије.

Како је почела најновија рунда немачко-турског обрачуна, то је познато: немачке локалне градске власти у Гагенау (Баден–Виртемберг) и Келну (Северна Рајна – Вестфалија) забраниле су предизборне наступе двојице турских министара. Са своје стране, Турска је дописника немачког часописа Велт оптужила за тероризам и ухапсила.

Све остало је бес с турске и покушаји правдања с немачке стране.

Анкара прети, Берлин се правда. Односно како ко у Берлину. Канцеларкин уред и Министарство спољних послова умирују и објашњавају да су постојали "безбедносни ризици", док се министар правосуђа Хајко Мас одлучио за јасну дијагнозу: понашање Анкаре је "у супротности са немачким схватањем правне државе и слободе медија".

Није само турски председник оптужио Немачку да "гази слободу говора" и "крије терористе". Његов бес у истом такту прати и турска штампа са насловима (преноси их Франкфуртер алгемајне цајтунг): "Немачка полудела!", "Срамота!", "Невероватна дрскост!"

Све то је интересантно, али за тему овог текста мање битно. Важније је како тај догађај почиње да обликује унутарнемачки политички дијалог. Још се само чека неко да као и Јункер узвикне: "М...е! Док смо ми чували наднационалну Европу, Анкара нам демонтирала немачку националну државу!"

Нижи ешалони власти су потпуно разумели о чему је реч.

"Није Немачка турска провинција да се њоме управља из Анкаре! Наступ турског министра је у Гагенау најављен под лажним оправдањем. Тај скуп нема ничег заједничког са слободом окупљања, већ са преваром", изјавио је министар полиције Баден–Виртемберга Томас Штробл.

Из немачког Удружења градова стижу још директније оптужбе берлинске "appeasement" политике према Анкари. Коју функцију тај "Städtetag" има, најбоље је објаснити преко историјског примера: да смо у средњем веку, онда би то био скуп "слободних градова", оних који се не налазе под директном контролом краљева и кнезова, већ само плаћају трибут да их оставе на миру.

Председница тог удружења Еве Лозе изјављује (Франкфуртер алгемајне цајтунг): "Влада у Берлину би учинила добро када би престала да свој посао сваљује на општине... Основни проблем је питање: у којој мери ће се турским политичарима дозволити да на територији Немачке иду у лов на турске гласове? То је питање за Берлин и Анкару. То је посао за немачку спољну политику и дипломатију, не за градове!"

Уједињена Европа и концепт националне државе

Привремени резиме показује како актуелни спор између Немачке и Турске, између канцеларке у Берлину и турског "председника провокатора" (Ноје цирхер цајтунг) почиње да са неочекиване стране "гризе" правну формулу националне државе.

У Немачкој живи три милиона особа "турског порекла". Та констатација би требало да буде најобичнија културна чињеница. И јесте, али кад се ради о припадницима било које друге нације. Кад се ради о Турцима – њеним држављанима ван Турске, другој и трећој генерацији, власницима двојног држављанства, или онима који у међувремену поседују само немачки пасош – категорија "турског порекла" се изборила за статус правне чињенице.

Зато турски владини представници већ годинама без икаквог женирања долазе у Немачку и Аустрију (око 300.000 особа "турског порекла") да би водили грубе националне кампање за изборе у Турској, у конкретном случају референдум за увођење президијалног система.

Кампање су грубе јер код политичара Ердоганове ере свака изборна кампање узима рекурс на питање националне безбедности, а национална безбедност се дефинише у односу према Курдима, народу од 30 милиона, расутом у региону Блиског истока и Леванта.

У Европи немачког говорног подручја – Немачка, Аустрија, Швајцарска – живи око 1,2 милиона Курда. Тачне статистике не постоје, јер Курди немају државу; нема националне државе – нема статистике.

У таквој рачуници великих бројева, Анкара, како је више пута поновио аустријски министар дипломатије Себастијан Курц, подгрева и извози свој државни и безбедносни проблем у туђе националне државе, користећи при томе плашт слободе говора и окупљања.

Плус, спор са Ангелом Меркел и Хајком Масом око судбине ухапшеног турско-немачког новинара Дениза Јицела иде ка томе да Анкара покушава да наметне Немачкој, у перспективи читавој Европској унији, идеолошку, а не правну дефиницију тероризма.

У државно-правној консеквенци, Анкара повећава свој национални суверенитет тако што откида комад немачког.

Ситуација није сјајна. Под тврдоглавим заставама Берлина, ЕУ је кренула у обрачуне с Путином, Трампом и властитим популистима. То је читава хрпа "casus belli". На дуги рок и неодржива ситуација, која би Европљане могла натерати да признају историјски пораз и врате се омраженом принципу суверених националних држава.

А кад тамо – нема ни националне државе, само турски политичари држе јавни час и воде турску предизборну кампању!