Немачка зове непријатеље у госте: Лавров и Тилерсон у Бону

Сусрет у Бону се може гледати као први конкретан тест немачке дипломатије у новим политичким условима. А они су познати: Берлин не гледа више само према Москви са љутњом и фрустрацијом, већ од овог јануара и према Вашингтону.

Прича с Боном почиње да не може обичније. Немачка је почетком децембра преузела годишњи турнус председавајућег унутар Г-20 (Групе двадесет најразвијенијих индустријских земаља и земаља у развоју). Годишњи самит председника држава и влада Г-20 одржаће се у јулу ове године у Хамбургу.

Да би скуп на врху у Хамбургу имао неки смислени завршетак, потребно је одржати низ припремних састанака. За Г-20 тај посао као на покретној траци обављају саветници, у дипломатском жаргону познати као "шерпе".

Овог четвртка и петка ред је на министре спољних послова Г-20. "Шерпе" их доводе у Бон да дају свој допринос немачком председништву, које наступа са три дипломатска фокуса: "Осигурати стабилност", "Побољшати будућност" и "Преузети одговорност".

We are the world

Тајна опстанка Г-20 (ово је његова десета година) јесте у гледању на страну кад се појаве незгодна питања. Довољно је само погледати његову структуру: Русија и Америка, Јапан и Кина, Бразил који се бори за очување минималног друштвеног интегритета, Саудијска Арабија за коју тврде да гази људска права половине свог становништва, Турска која се "опрашта са демократским поретком".

Ту је и ЕУ, која наступа разбарушено: колективно, али без Немачке, Француске, Италије и Велике Британије, које су чланице Г-20 свака за себе.

Г-20 је врло шарено друштво које на окупу држи чињеница да у тим земљама живи две трећине светског становништва, скупе се четири петине светског бруто производа и окрене три четвртине глобалне трговине. Они су, практично гледано, свет, нешто као економско крило Уједињених нација.

Да се многи од њих унутар себе не подносе, разуме се само по себи. Али то су углавном старе и познате несугласице са којима "шерпе" без проблема излазе на крај. ЕУ и САД би наступиле у тиму, остали би рекли шта су намеравали, разумели шта им је одговарало, и сви су били задовољни, а највише "шерпе".

Невоља је што се у међувремену појавило ново непријатељство, оно између ЕУ и Вашингтона. С тим Берлин није рачунао кад се припремао за турнус у Г-20.

План је био да ће ритам у Хамбургу у јулу ове године давати Ангела Меркел и Хилари Клинтон.

Сад је ритам-секција спала на једно име. Има ли ту онда уопште смислене музике?

Лавров и Тилерсон или чудо у Бону

Састанак министара спољних послова Г-20 идућег четвртка и петка у Бону добио је, од стране домаћина, ненамеравани фокус: први сусрет америчког државног секретара Рекса Тилерсона и руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова.

Симболи "стабилност", "будућност" и "одговорност", које је Немачка закачила на своје дипломатске заставе за ову годину, бледе пред сасвим конкретном чињеницом да ће се на њеном дежурству први пут срести Тилерсон и Лавров.

Шта ако се буду понашали наглашено пријатељски? Шта ако отворено покажу да се не подносе? Или ако се не подносе, али се уједине у одбијању берлинских моралних буквица? Шта ако се Тилерсон извини због неодложних послова и не дође? Још горе, шта ако дође?

Ниједна од тих варијанти не одговара Берлину. Све су, на свој начин, нове и захтевају дипломатско прилагођавање у ходу, а импровизација није јача страна немачког рационалног духа.

Поготову јер одмах после бонског сусрета, практично у његовим последњим тренуцима, у Баварској почиње Минхенска конференција о безбедности.

Г-20 је глобално позориште, theatrum mundi; МСЦ је оракул, питијско пребирање по будућим трендовима.

Кад се прате сусрети Г-20, добија се једноставан тип информација: ко кога не подноси и какви су симболи изабрани за индивидуализацију појединих турнуса.

Минхенски скуп нуди важнији и битно диверзификован тип информација. Слушајући говоре, анализирајући приоритете, посматрајући реакције присутних, политички аналитичар може релативно једноставно доћи до дијагнозе не само којим путем се свет креће него и где ће бити за који месец.

Г-20 је барокни театар, Минхен је сеанса тарота.

Сви изазови Минхена

Најпре, ко ове године не долази: Рекс Тилерсон. И то иако ће у петак (вероватно) бити близу, скоро иза угла, у Бону.

Осим што нема америчког шефа дипломатије, Сједињене Државе су у Минхену снажно заступљене: долазе потпредседник Мајк Пенс, министар одбране Џејмс Матис, министар за безбедност Џон Кели, заједно са великом парламентарном делегацијом у апостолским димензијама (12) предвођеном републиканским сенатором Џоном Мекејном.

Долази Лавров, шеф УН Гутерес, сви који дипломатију ЕУ вуку на своју страну (Туск, Могеринијева, француски Еро, британски Џонсон, немачки Габријел), долази Столтенберг из НАТО савеза, Порошенко и Орбан, долазе министри спољних послова Турске и Кине, војни министри Израела и Авганистана, долази Бил Гејтс и Боно still-haven't-found-what-i'm-looking-for из групе U2.

Последњих неколико година, у тренду екстремно појачаном од увођења санкција Москви, дискусионе рунде у Минхену су у принципу биле "батинање" Русије, такозвани "bashing": без обзира на то ко наступа, реакција присутних у дворани – политичари, дипломате, аналитичари, новинари – претварала се у гласни референдум о опасностима које прете из Москве.

На сваком почетку минхенског скупа стоји документ који му даје жељени смер, свира уводну ноту.

Прошле године био је то документ под називом "Бескрајне кризе, неодговорни актери, беспомоћни чувари" (Endless Crisis, Reckless Spoilers, Helpless Guardians). Препричано у једној реченици: Запад је, као чувар либералног историјског наслеђа, све беспомоћнији пред ојачаном Москвом.

Ове године, неко други стоји на тапету. Како се основни документ појављује под насловом "Постистина, пост-Запад, постпоредак?" (Post-Truth, Post-West, Post-Order?), што су све појмови који се у јавној интелектуалној перцепцији повезују са новом америчком администрацијом, минхенски "bashing" ће ове године на својој кожи осетити Американци.

Како је Нерон запалио медије

Примери немачког "батинања" Вашингтона, "bashing", "врућег зеца", дају све комплексније резултате.

Аустријски часопис Профил у свом последњем броју назива Трампа "људским монструмом", а немачки Шпигeл га упоређује са римским Нероном (владао 54–68. године н. е.).

Текст "Нерон Трамп", који потписује главни уредник Шпигела Клаус Бринкбојмер, изразити је пример политичког мотивационизма, вулго хушкања.

"Трaмп је опасност – Немачка мора да се стави на чело отпора". "Немачка се мора дићи против 45. америчког председника. То је тешко, јер није сигурно како ће тај брутални колерик, патолошки лажљивац, расиста и тиранин реаговати на дипломатски притисак. Немачка мора да окупи алијансу против Трампа. Она то мора, јер нема никог другог ко то може. Чињеница да тај покрет отпора може успети само ако се спроведе у координацији са нашим афричким, азијским и европским партнерима, ни најмање нам не олакшава ситуацију."

Бринкбојмеров текст је парадигматичан из неколико разлога.

Прво, јер показује да немачка интелигенција није савладала историјску трауму из 1933, није изашла на крај са колективним осећањем кривице због тога што на време није препознала "људског монструма" и сад пред Европом полаже поправни и препознаје Хитлере у туђем дворишту. Реакција на миграциону кризу, реаговања на Трампа показују да немачка јавност и даље лежи на психоаналитичком каучу.

Друго, да се немачка дипломатија посвађала лево и десно, и сада има проблема да међу "азијским, афричким и европским партнерима" мобилизује делотворну алијансу против Трампа.

Треће, да није довољно не слагати се с Трамповом политиком, он се мора презирати. Свако ко као новинар жели да буде део либералног, отвореног, образованог, толерантног медијског колектива мора рећи да је Трамп гњида која не заслужује да хода светом.

Четврто, да Бринкбојмер или не чита властити лист, или има памћење три златне рибице. У новембру 2013. (11. 11. 2013) Шпигел је објавио интервју са Мартином Цимерманом, професором на Минхенском универзитету и специјалистом за античку историју.

Интервју је носио наслов "Нерон, уметничка душа". Сигурно, у наслову се крила и доза ироније. Многи се вероватно још из школе сећају последњих Неронових речи: "Ах ја, какав уметник, а умирем!"

Оно што Цимерман заиста каже, а новинар (Франк Тадеуш) не налази аргументе да се не сложи, јесте: историчари Старог Рима нису били "ни научници, ни новинари, већ писци". Они нису састављали поуздана историјска сведочанства, већ литературу. Били су осветољубива братија, која је уживала у томе да измишља хорор приче и украшава их детаљима.

"Честе су биле ситуације да је писац неког владара, који му није био по вољи, представљао као монструозног деспота", каже Цимерман.

Тадеуш: "Хоћете рећи да Нерон није био нечовек?"

Цимерман: "Кад је Нерон умро, његови политички противници су га представили као монструма. Њихова аргументације је тако вешто уштрикана да ми данас тешко можемо да бацимо поглед иза те фасаде. Конкретно, има о Нерону и других античких текстова, који говоре да је доносио врло разумне и примерене одлуке, да није запалио Рим већ напротив, активно радио на његовом обнављању."

Тадеуш: "Како се препознаје да ли неки антички аутор претерује и додаје?"

Цимерман: "Аутор и публика су располагали истим реторичким кодом. То је као кад данас верзирани биоскопски посетилац гледа Тарантинове филмове где крв лије у потоцима, па каже себи да 'претерује да би надмашио колеге'. У принципу, кад у неком античком тексту прочитате реченицу: '...а онда је тај и тај, кад је дошао на власт, наредио ужасе до тада невиђених размера', онда знате – то се писац додворава читаоцима и обрачунава с конкуренцијом."

Зашто Нерон, узми Калигулу!

Цимерман, на крају, експлицитно, не између редова: "Иза сваке кампање блаћења, остане рецка у историји. У западној штампи делују понекад ти исти механизми које познајемо из античке историографије. И данас новинари покушавају да надмаше један другог у опису "невиђених" страхота".

Грех Бринкбојмера није само у томе да не чита властити лист, већ и да преписује из туђег.

Метафора с Трампом–Нероном уселила се у немачке медије из британског Гардијана (бројеви од 25. 1. 2016. и 10. 6. 2016), где су два различита аутора извела доказни поступак за тврдњу "зашто, кад погледамо у очи најгорих римских царева, у којима се огледа разуларена, перверзна тиранија... ми препознајемо Трампа".

Немачки медији, за које је до тада поређење с нацизмом било врхунац бешчашћа, брзо су схватили сва ограничења Хитлер-метафорике, те преузели шири историјски фокус британских колега.

Да бисмо разумели Трампа, морамо гледати на тиране Старог Рима, поручили су аутори Гардијана.

Да бисмо разумели голи натурализам неких данашњих медијских аутора, треба да читамо античке, поручио је Цимерман. Али то је било тако давно, пре три године, ко се још тога сећа!