Кина – популациона политика на удару критика

Ублажавање прописа о броју деце, односно укидање тзв. политике једног детета, чини се не даје жељене резултате, пишу медији у најмногољуднијој држави планете, Народној Републици Кини, након објављивања статистика о природном прираштају у прошлој години.

Наиме, у Кини је у 2016. години рођено 1,3 милиона деце више него у 2015. Тај број је осетно мањи од очекивања демографа у тој земљи, који су се надали да ће, захваљујући потпуном укидању политике једног детета, које је извршено 2015, на свет доћи између три и пет милиона малишана више.

Званичне државне статистике показују да је прошле године у НР Кини рођено нешто мање од 18 милиона беба, али поједини демографи сматрају да је у реалности број вероватно мањи за неколико, могуће и читавих пет милиона, јер је Национални статистички завод у прошлости у више наврата доносио оптимистичне процене везане за стопу природног прираштаја, које су се касније показале изразито погрешним, те га стога бије глас да подешава цифре тако да погодују владиној политици.

Демографи и економски планери у Кини незадовољни су бројем новорођенчади, односно сматрају ефект укидања политике једног детета недовољним, због тога што је стопа рађања у тој земљи изузетно ниска и становништво убрзано стари, што подразумева смањивање популације радно способних и пораст броја пензионера и особа којима је потребна медицинска нега.

У Кини, чија популација износи близу 1,4 милијарде људи, има 230 милиона особа старијих од 60 година, а стопа прираштаја је само 1,2 детета по жени, док је за просто одржавање броја становника на тренутном нивоу потребан просек од 2,1 детета по жени.

У прошлој години радна снага у Кини се смањила за три и по милиона, док се број становника старијих од 60 година повећао за око десет милиона.

Кинеску јавност нарочито брине податак да ће се број жена старости између 22 и 30 године, које у модерном индустријском друштву с раширеним високим образовањем рађају више деце од жена других годишта, смањити за чак 40 одсто у наредних десет година.

Тренд старења популације наставиће да се продубљује у наредним годинама и деценијама, што ће направити велики притисак на здравствени и пензиони систем, па и негативно утицати на економски раст, у случају да држава на те значајне промене у структури становништва не одговори успешно – ако не подизањем наталитета, онда бар повећањем продуктивности, роботизацијом и већим отварањем врата за стране имигранте.

Демографи у Кини слажу се у мишљењу да је држава прекасно укинула политику једног детета, те да је економски развој који је остварен у периоду од када је она уведена 1979. године до данас, кроз убрзану урбанизацију и индустријализацију, дубоко променио друштво, и у погледу стила живота и вредности, па савремени кинески брачни парови више не живе на селу окружени великим породицама, већ у градским условима, одвојени од родитеља и рођака и навикнути да више троше за сопствено образовање и забаву.

Осим промене у погледу на живот, где сада сопствена каријера и поседовање ствари постају веће мерило успеха у животу од имања и подизања деце, економски развој и технолошки напредак створили су и ситуацију у којој је високо и квалитетно образовање неопходно за добро запослење и тиме битно поскупели трошак одгоја деце. Због свега тога млади Кинези сада често више и не прижељкују да имају више од једног детета, иако имају право на то.

Политика једног детета уведена је крајем седамдесетих година, у време када су у Кини породице просечно имале шесторо деце, када је владала глад и претио колапс здравственог система.

Влада у Пекингу страховала је од популационе експлозије која би могла да државу баци у политички и економски хаос и настојала да прираштај ограничи новчаним и дисциплинским казнама, али и присилним стерилизацијама и абортусима.

Политика једног детета није значила да апсолутно нико не сме да има више од једног детета, јер су породице из руралних области које нису имале мушког наследника који би обављао тешке пољске послове имале право да пробају да, као друго дете, добију сина, а изузеци су понекад прављени и за оне чије је прво дете било рођено са урођеним манама.

У неким деловима Кине породице су свесно, упркос новчаним пеналима и губитку могућности за напредовање на послу и у партијским органима, ишле на то да добију више од једног детета, нарочито ако прво дете није било мушко.

Иначе, то традиционално, патријархално преферирање мушког порода и ограничење броја деце које је наметнула влада довели су и до омасовљења праксе абортуса женских фетуса, који је осетно нарушио природну равнотежу у броју мушкараца и жена у Кини, због чега се развио и бизнис увоза младих из Вијетнама и других земаља за потребе прекобројних (потенцијалних) кинеских младожења.

Казнена политика последњих пар деценија у појединим провинцијама је постепено ублажавана, да би коначно, по доласку на власт председника Си Ђинпинга, у 2013. кинеским паровима у целој земљи било законски омогућено да имају двоје деце у случају да је један од партнера јединац.

Међутим, како то у 2014. и 2015. није дало очекиване резултате, прописи су даље ублажени, тако да су од почетка 2016. сви кинески парови, без обзира на то да ли су јединци или не, добили право да имају двоје деце.

Сада, међутим, кинески демографи позивају на брзо укидање "политике два детета" и потпуну либерализацију рађања. Ни то, међутим, вероватно, неће бити довољно да се заустави даље брзо старење кинеске популације, јер искуства из западне и северне Европе, као и из Јужне Кореје и Јапана, показују да развијене индустријске земље с високом стопом урбанизације, у којима жене у великом броју похађају универзитете и учествују на тржишту рада, имају изразито ниску стопу природног прираштаја.