Сви европски изазови 2017.

Оно што није успела сва политичка тектоника, могло би поћи за руком једној Новој години: 2017. као полазна тачка другачија је од свега што су данашње генерације виделе и доживеле.

Година пред нама не доноси само рециклажу постојећег у новој форми, већ терминологију друштвених односа обогаћује новим категоријама.

Ако некоме опет све изгледа познато, то је зато што је на делу један од валидних Марксових аксиома - да се ново увек појављује у одећи старог како бисмо га препознали.

Избори као проклетство

Европа се у својим географским, не само политичким границама, претворила у фабрику за производњу избора. Европљани више не живе, већ бирају. Бираш, дакле постојиш.

И то, судећи по моралном суду медијско-политичке класе, бира се глупо, незрело и неодговорно, отприлике онако као у Америци и замало у Аустрији.

За медијско-политичку класу избори више нису циклично тестирање жељеног правца друштвеног развоја, већ проклетство. Готово све анализе и коментари којима релевантни медији немачког и енглеског говорног подручја закључују прошлу и отварају долазећу годину спадају у групу "чекалица".

Читаву политичку тектонику протекле две године такве "чекалице" своде на чекање и сачекивање избора. При томе су из оквирног категоријалног сетинга нестале све позитивне емоције које у принципу прате изборе у демократским државама, антиципацију новог, бољег, модернијег.

Коментари "чекалице" постројили су се око Француске, Холандије и Немачке, изборног тројства за ову годину. Ако у Немачкој изгуби Меркелова, у Холандији победи Вилдерс, у Француској постане председник Ле Пенова "онда је готово са вероватно најуспешнијим мировним пројектом у историји људске расе", пише немачки АРД.

Не би ли емотивно згуснуо атмосферу пропасти која избија из саме чињенице да се ти избори одржавају, аустријски Пресе цитира Флориана Филипота, једног од пет потпредседника француског Националног фронта. "Ваш свет тоне, наш се тек рађа" поручио је Филипот онима који су Трампову победу доживели као смак света.

Рецепција Филипотове изјаве сугерише се јавности из фундуса популарне културе. Њен смисао се препознаје као претња коју изговара генерал оркова из Толкиновог "Господара прстенова", док његове трупе опседају Минас Тирит, последње упориште слободног човека: "Време људи је прошло, долази време оркова".

Избори су постали потоп, од њих се очекује најгоре. Али, шта је најгоре?

Политика pars pro toto

На прву лопту, у Европи је на делу поларизација. Али, то би била стара, а не нова политичка категорија. Аустрија је на председничким изборима у мају бирала као љуто поларизовано тело, а у поновљенима пет месеци касније јасно у корист једне стране. Поларизације има, па је нема.

Није сума јавности у земљама Запада, или оним земљама које Западу гравитирају, унутар себе поларизована, већ су се њихове елите - политичке, друштвене, културне - у суми поларизовале са јавности. Оне хоће да јавност, организована као изборно тело, доноси одговорне и паметне одлуке: Потврђује њих на власти.

Ако победа није плебисцитарна, није победа. Вилдерсова Партија слободе има тренутно 12 у парламенту од 150 места, што значи да би за преузимање власти морала да поправи инпут петсто одсто. То је битно већа норма од оних триста одсто које је Лили-Тања Бошковић испуњавала у "Балкан експресу", а и то је било чисто претеривање!

Национални фронт има два представника у француском парламенту од 577 места. Чак иако се уважи чињеница да је Марин Ле Пен популарнија од своје странке, шанса да она победи у другом кругу председничких избора је практично неегзистентна и уселила се у медије више на основу Уелбековог романа "Потчињавање", него на основу реалних изгледа.

Али европске политичке елите не виде никакву квалитетну разлику између тога да Вилдерс и Ле Пенова ове године повисе своју подршку у јавности или да комплетно освоје власт. Да ли десним популистима иде нешто боље него сада, или владају, то је за оне који их се боје једно те исто.

Реторичка фигура pars pro toto, део као целина, постала је кључ за разумевање света. Није проблем то да европске политичке елите не желе неке промене, они неће никакве.

У владајућем политичком дискурсу "најгоре" је постало већ и "мало лошије". Тврдоглаво уверење да са Ле Пен долази, а да је са Трампом већ дошла епоха "оркова", шири се као отров европским политичким простором.

Резистентна искључивост

У сврху рационалног коришћења простора, овде ће се десетине пригодних новогодишњих осврта свести на једну категорију, ону која се у маси текстова појављује као последњи гарант "времена људи": Немачку канцеларку Ангелу Меркел.

Она, речником поп културе, заповеда одбраном Минас Тирита пред најездом оркова. Јасно је да особа с таквом одговорности не сме имати трунку сумње у властите акције. Добра вест за њу и политичко-медијску класу за чији опстанак се Меркелова бори, она их и нема.
Немачки медији ових дана понављају прогнозу двојице познатих економиста (успут и футуролога) Марка Фридриха и Матиаса Вајка, да ће Меркелова изгубити на изборима у септембру.

Прогноза овог РТС-овог новинара је супротна - Меркелова ће добити изборе, али не и пуни легислативни период. Још је Адорно знао да су Немци народ осетљив на ауторитете (Адорно и сарадници, "Authoritarian Personality", САД, 1950). Меркелова још располаже са довољно ауторитета на унутрашњем плану, плус, сви главни медији раде за њу.

То ће међутим бити Пирова победа и само ће убрзати рађање правог европског хаоса.

За логичко подупирање те тезе нека послужи пример из ближе историје. Када је Тито 1980. умро, оптимисти су очекивали да би се систем, корак по корак, реформисао, ослободио ригидности. Уместо тога, он се повукао и затворио иза тврдоглаве фразе "После Тита Тито", чак ритуално испоручивао "штафету младости" празној столици, правећи нас не само таоцима идеологије, већ и будалама. Фраза је на жалост заиста била пророчанска, јер смо после Тита добили Титов рат.

У првој реакцији након терористичког напада у Берлину председник Европске комисије Јункер је пркосно изјавио да "Унија неће мењањати миграциону политику". После колосално катастрофалне мигрантске политике, долази наставак исте такве катастрофалне политике. Какво весеље, после Тита, Тито!

Немилосрдна подела иде равно кроз срце Запада. Запад се свађа сам са собом. "Меркелова је једина чуварка поретка, све остало су осветници", пише Пресе. Осветници чега?

Два председника, две папе...

Био је то шок кад је папа Бенедикт отишао "у пензију", као да је био менаџер у самопослузи, а не поглавар најбројније религиозне деноминације на свету (1,1 милијарда католика).

Од онда смо на вестима гледали како нови папа у белом прима у госте старог папу у белом да разговарају о оснивању синдиката папа.

Сада доживљавамо да Америком већ скоро два месеца владају два председника. Истина, привремено, али штета би могла бити трајна, до дуготрајна.

Феномен је чак и шири, јер у добром делу европске јавности живи ментална слика два паралелна француска председника - Оланд и Ле Пенова, он као карикатура, она као фурија.

Што се америчког егзекутивног дупликата тиче, Трамп се оперативно меша више него што би политичка естетика сматрала пристојним, док Обама доноси одлуке које не би смео. Тек сад, као "lame duck", Обама пркосно мења свет са далекосежним последицама: Погоршао је односе са Русијом, а Израел препустио судбини у непријатељском арапско-исламском окружењу.

Обамин радни елан не долази ни из љутње, ни из освете већ из хладне промишљености. Према писању Вашингтон Поста, које преносе аустријски медији "Бела кућа се труди да казнене мере према Русији постави на такву основу, да нова администрација неће моћи да их укине у скоро време".

Министарство истине

У политичким и јавним просторима Берлина, Брисела и Беча све је више гласова који траже доношење закона за санкционисање "fake news", лажних вести.

Али шта је "лажна вест" питају се ретки критичари тог казненог покрета. Да ли је лажна вест када се неког вређа и клевеће преко Фејсбука, Твитера или таблоида? Онима којима је тим путем повређена част и сада стоје на располагању правни инструменти да преко суда затраже задовољство.

У питању је нешто друго, стварање "министарства истине" као институционалног оквира за санкционисање оног јавног мишљења које се не уклапа у горе споменути феномен резистентне искључивости.

На пример, да ли је то лажна вест, ако новинар напише да исламске културе традиционално крше људска права жена? Питање је оправдано, јер елите у немачком медијском простору службено стоје на становишту да су то само изоловани случајеви. Таква и слична питања би убудуће могла завршавати на суду, па ко има бољег адвоката.

Мрачна дистопија Џорџа Орwела "1984" дошла је по своју либералну децу. Сетимо се, у тм роману је "министарство истине" било задужено за лажи, а "министарство љубави" за мржњу. На крилима тог тренда, јавности западних друштава би се нашле у правно регулисаној ситуацији да од "министарства истине" уче да воле ислам, а од "министарства љубави" да мрзе Русе.

Ислам, европска културна револуција

Од почетка масовне миграције исламског становништва у Европу у лето 2015. овдашња друштва су у процесу убрзане трансформације.

Ралф Гадбан, немачки политиколог либанског порекла износи у "Фокусу" тезу да су све драме кроз које последње две године пролази немачко друштво, као пре њега француско, "порођајне муке". Рађа се нешто ново, каже Гадбан, на делу је мукотрпан процес друштвене интеграције, с тим да се то "Немачка интегрише у ислам" а не "ислам у Немачку".

Истина, "Фокус" нису увек озбиљне новине, али је зато Гадбан озбиљан теоретичар друштвених прилика. Он не доцира, само поставља дијагнозу.

Ка истом закључку се у својој најновијој књизи "Џихад и смрт" креће француски политиколог Оливиер Рој, специјализован за теорију политичког ислама.

И зато други пут, кад у Паризу или Бриселу експолодирају бомбе, терористи побију посетиоце рок концерта, или се теретњаци залете у масу, имајте на уму да то више није обичан терор, већ културна револуција.

Срећна нам свима нова и културна 2017. година!