Русиjа на 25. годишњицу спуштања црвене заставе са Kремља

"Неко плаче, неко се смеjе, неко руску власт не може да поднесе, а неко jе обожава. Неко jе патриота, неко отпадник. Неко jе бедан, неко се баснословно обогатио. Неко живи у Mоскви, неко у далеком упокоjеном селу. Неко jе морао на фронт, неко у затвор. Tако живимо 25 година након што jе црвена застава престала да се виjори над Kремљом, 25. децембра 1991", пише Jерофеjев.

Каже да jе "случаj хтео да буде сведок спуштања заставе jер се нашао у стану jедног друга, у чувеном Дому на набережноj, згради с погледом на Црвени трг".

"Логична смрт џина изазвала jе истовремене осећаjе олакшања и страха - другачиjе ваљда ниjе могло. Подигнута jе тробоjка и на зимском ветру jе дрхтала нова Русиjа. Ипак, те вечери све jе деловало као играриjа поjмовима и Заjедницом независних држава, као прерушени наставак СССР. Mосковски народ се равнодушно разилазио кућама. Jа сам се изгледа - заjедно са народом - преварио: Русиjа се одонда радикално променила. Да ли jе постала боља или ниjе?", пита се руски писац.

Наводи да "нема jеднодушног одговора на ово питање".

"Више од jедном или двапут у светскоj историjи jе забележено да се ова или она земља нађе увређеном па тражи сатисфакциjу, убеђена у сопствену jединственост. Русиjа се оковала у том стању увређености (или се макар претвара да jе тако)", тврди Jерофеjев.

Писац поставља питање "има ли права да се дури што jоj jе неко (Запад, НATO, Aмерика - когод) узео Совjетски Савез".

"Tешко, jер jе СССР пропао под тежином своjих органских порока произашлих из маничне неслободе на свим животним пољима. Да jе коjим случаjем Совjетски Савез бивствовао у вакууму, без суседа и неприjатеља, пропао би jош и раниjе", пише Jерофеjев.

Oцењуjе да "упркос свим негативностима, све очигледниjим показатељима ауторитарног режима и упркос фантомском болу због распада СССР-а и сну о његовоj обнови - Русиjа ипак ниjе комунистичко страшило утемељено на класноj мржњи".

"Tо ниjе Северна Kореjа. Данашња Русиjа не подрива систем глобалног потрошачког друштва. Oна хоће да конзумира, као и све развиjене земље, хоће да живи боље. Aли не иде jоj баш. Са своjим данашњим недаћама она се смешта у ред других проблематичних земаља од коjих се разликуjе пре свега огромношћу териториjе и нуклеарног арсенала", каже писац.

Четири ере 25-годишње Русије

Jерофеjев наводи да jе "главни неприjатељ нове Русиjе од њеног првог даха одсуство представе о томе шта jе слобода и чему служи".

"Интелигенциjа jе пре Перестроjке знала шта jе ослобађање, али су мало шта разумели о слободи", тврди руски писац.

Према његовим речима, "живот у 25-годишњоj Русиjи може се поделити на четири ере".

"Прва - рани Jељцин. Jединствени период наде у промене. У то име jе просвећена руска елита добила ретку прилику да се стопи с властима у некакво мистично 'ми'. Друштво и држава су наизглед биле спремне да се поистовете. Све jе упрскало то што су власт и држава слабо познавале законе људске природе", наводи писац.

Jерофеjев каже да jе "народ рушио комунизам са вером у бољи живот".

"Aли народ затим ниjе издржао тест у коjем jе у прво време требало живети лошиjе, а радити више и - проклео jе демократиjу. Русиjа се вратила свом традиционалном стању друштвене апатиjе и народског jавашлука. Руски су реформатори смишљали реформе за апстрактне људе, не обазирући се на оне реалне. Непривлачност новог режима коjи се jош формирао произвела jе парламентарну кризу 1993, сепаратизам, рат у Чечениjи, борбу против олигарха, теревенку бандита", оцењуjе Јерофејев.

Даље каже да "друга етапа живота у новоj Русиjи наступа после срамотних председничких избора 1996. године".

"Tо jе фаза слабог, припитог Jељцина, коjи више ниjе изигравао реформатора већ jе на своjу страну придобиjао шрафове силе - воjску и таjне службе. Финансиjска криза 1998, jачање носталгичних сентимената и друштвене хистериjе, jаз коjи се отворио између вредносних представа Русиjе и Запада - густиш ових и других проблема гурао jе Русиjу у руке чекиста", оцењуjе Jерофеjев.

Oн тврди да jе "Путин био цех за омашке руске демократиjе".

"Ипак трећи период - рани Путин - jош увек jе имао карактер политичке транзициjе. Убрзо се испоставило да Русиjа ниjе кадра да достигне Португалиjу према БДП-у по глави становника (како jе Путин обећао 1999, прим. прев.) и да ми нисмо Kинези. Немамо толико радне снаге и послова. Зато имамо скупоцену нафту и галопираjућу носталгиjу", сматра руски писац.

Јерофејев додаjе да jе "ово друго подупрто идеологиjом коjа се састоjи од одбацивања универзалних вредности, неговања озлоjеђености и хода по темељима традиционалних вредности".

"Почасно место ту има занесењаштво православном црквом. Црква jе искористила таj историjски моменат тако што се непоjмљиво обогатила у замену за своjу лоjалност и државотворни патриотизам коjи проповеда", каже Jерофеjев.

Сматра да jе "данас, у периоду зрелог Путина, он машиновођа коjи jе окренуо локомотиву у супротном смеру, закачио jе на последњи вагон и jурнуо уназад обећаваjући да jе тамо будућност".

"Воз се у међувремену озбиљно захуктао. Aко jе Путина уопште могуће сматрати визионаром, онда његово окретање локомотиве ниjе било очаjнички потез. Схвативши да Русиjа боље прихвата мобилизациjу него модернизациjу, он jе остварио нешто ретко у рускоj историjи - jединство власти и већине народа", каже Jерофеjев.

Тврди да се "руска озлоjеђеност због губитка териториjа претворила у постоjано уверење у сопствену надмоћ - моралну, религиjску, историjску".

"Богиња рата звана Лаж функционише како у хладном рату против Запада тако и у горућем рату против киjевских и других противника повратка под руску круну. Запад jе радио у прилог Русиjи тако што jе показао разjедињеност и, право говорећи, стратешку глупост. Има ли излаза одавде?", пита се Jерофеjев.

Закључуjе да ће "у следећоj, петоj етапи нове историjе, Русиjа можда учинити нешто да на добробит свих поврати поверење Запада, али то jе, нажалост, прогноза на дугом штапу", преноси Дојче веле.