Убиство Карлова отворило многа питања

Неки западни медији, попут лондонског Гардијана, убиство Андреја Карлова пореде са злокобним сарајевским атентатом на аустријског престолонаследника Фердинанда, који је свет гурнуо у кланицу Првог светског рата, док турски медији "бљују ватру" на непријатеља "број један" председника Реџепа Тајипа Ердогана, Фетулаха Гулена, као одговорног за напад, уз додатак да је у све "умешана и ЦИА".

Анкара након неуспелог пуча тражи изручење Гулена од САД, а у самој земљи влада права антигуленовска хистерија.

Све то, пише загребачки Јутарњи лист, додатно удаљава Турску, другу по снази војску у НАТО-у, од САД и баца је у јачи стисак Москве.

То, како се наводи, целој трагичној ситуацији даје додатну драматику у ово крваво претпразнично време када се Европом шири немир због низа терористичких напада и атмосфере претњи.

Како сада ствари стоје, Андреј Карлов није убијен (само) као симбол 'руског ангажмана у Сирији' ни због деструкције готово савезничких односа Русије и Турске, него је, како пишу руски медији, амбасадор био један од главних организатора и посредника у припреми тројног кремаљског сусрета министара спољних послова Русије, Турске и Ирана – Сергеја Лаврова, Мевлута Чавушоглуа и Мухамеда Џавада Зарифа.

За тај се сусрет тврди да ће (може) бити прекретница у односима на Блиском истоку, као и да ће (може) изградити нову конфигурацију политичких савезништава у вези с ратовима у Сирији, али и Ираку.

Иако се догодила екстремна ситуација, тројни састанак у Москви није отказан, а након њега је речено да су три државе спремне да гарантују споразум између сиријске опозиције и власти, да се договарају о прекиду ватре, достави хуманитарне помоћи али и о слободном протоку људи по Сирији.

Тиме су Русија, Турска и Иран себе декларисали као земље које одређују и креирају судбину Сирије, али и да им можда Запад и не треба као партнер, осим, можда, да се прилагоди њиховим одредбама.

Додуше, наводи се даље, Турска и Иран су у конкурентским односима на терену, али с истим амбицијама регионалних (и шире) сила, а Русија у свом налету као (тренутни) господар сиријске ситуације жели да контролише (имати под собом) најјаче "домаће" учеснике.

Јутарњи пише да Москва сада сматра да може држати под контролом и Техеран и Анкару, али све зависи и од тога какву ће позицију заузети нова америчка администрација Доналда Трампа јер интеррегнум у САД траје предуго.

САД су у овом тренутку са својим сиријским савезницима избачене из игре, а Брисел се дуго загрева уз линију игралишта, без веће амбиције да уђе у игру оптерећен властитим бригама и дилемама које се само своде на то да зауставе (могући) нови избеглички продор у Европу.

Из смрти свог амбасадора Русија може "извући" највише, пише Јутарњи и додаје да је Запад унисоно осудио тај безумни терористички чин, а оно што је, како се наводи, најбитније, поготово турском председнику Ердогану, јесте да са себе скине било какву одговорност и да Владимир Путин то прихвати.

И загребачки Експрес пише да догађаји у Турској подсећају на убиство аустријског престолонаследника Фердинанда у Сарајеву пре сто година, који је следом каснијих догађаја гурнуо свет у Први светски рат.

Као пре стотину година, свет је данас препун тензија, расте национализам, а политичке идеје доводе до незадовољства међу грађанима и стари светски поредак чини се да је пред распадом, пише тај хрватски портал.

Данас руске и турске власти очито координирају свој одговор на атентат. Сигурно је, додаје се, да неће међусобно заратити, а обе државе криве терористе за покушаје нарушавања њихових односа.

Ипак, констатује портал, злокобна сенка се спустила.

"Експлозије, тероризам, секташко и националистичко насиље шири се пламеновима рата који прождиру Сирију. Шире се преко граница држава и преко морских обала", наводи Експрес уз подсећање на речи убице амбасадора: "Не заборавите Алеп. Не заборавите Сирију."

Готово нестварни снимци и фотографије забележили су последње тренутке живота руског амбасадора и његовог убице у Анкари.

"Живимо у чудним и узнемирујућим временима. Толико тога чини се нестварним да се понекад морамо подсетити да су догађаји описани у вестима заиста стварни. Изнад свега надвила се мрачна сенка несигурности", пише Експрес и констатује да је можда убица из Анкаре стварно хтео само да упозори на патње људи у Алепу.