Дипломатски плес Јапана и Русије за новац и територије

Токио и Москва су ове године започели нову рунду преговора о билатералној економској сарадњи, закључивању мировног споразума и решавању територијалног спора око острва на граници између Охотског мора и Тихог океана, у Русији познатих као Јужни Курили, а у Јапану као "северна територија".

У тим преговорима Јапан настоји да својим новим планом о инвестицијама, о куповини руске робе и трансферу технологије убеди руско руководство да попусти и врати Јапану острва Кунашири (руски Кунашир), Еторофу (руски Итуруп) и Шикотан и малени архипелаг Хабомаи, које је крајем Другог светског рата заузела Црвена армија, док се Кремљ труди да повећа економску размену и привуче јапанске инвестиције без чињења територијалних уступака који нису предвиђени ранијим споразумом између СССР-а и Јапана.

Руски председник Владимир Путин је у изјави медијима у Москви пред полазак за јапанску престоницу рекао да је непостојање мировног споразума између две земље седам деценија након завршетка непријатељстава у Другом светском рату анахронизам, али и нагласио да основа преговора за склапање тог споразума може бити једино заједничка декларација из 1956. године, која предвиђа само повратак острва Шикотан и сићушног архипелага Хабомаи.

Путин је изјавио да преостала острва немају везе са тим и да стога не постоји проблем територија, што представља разочарање за владу у Токију, која је ове године интезивирала покушаје да убеди руско руководство да врати све територије које је 1945. године заузела Црвена армија.

Инвестицијама до територија?

Јапанска влада са премијером Шинзом Абеом на челу последњих пар година покушава да искористи политичку и економску изолацију Русије, коју спроводе земље Запада због кризе у Украјини, како би нудећи свој капитал и технологију Русију приволела на територијалне уступке.

Премијер Абе је у мају ове године отишао у неформалну посету Русији, упркос противљењу из Вашингтона, и руском лидеру понудио економски план у осам тачака, који обухвата и учешће јапанског капитала у великим инфраструктурним пројектима за експлоатацију природних ресурса и развој руског Далеког истока, што је важан економски приоритет Москве.

Јапански премијер је потом у септембру посетио и велики форум у Владивостоку посвећен привлачењу инвестиција, а два лидера су се сусрела и прошлог месеца, на маргинама састанка Организације за економску сарадњу у Азијско-пацифичком региону (АПЕК) у Лими.

За јапанску владу су економска сарадња и питање територија две стране истог новчића и унапређење економске размене би без повратка изгубљених острва било бесмислено.

Влада у Токију стога планира инвестициону инјекцију од око 16 милијарди долара у руска предузећа и пројекте.

Позива домаће компаније да, заједно са државним институцијама попут Јапанске банке за међународну сарадњу (ЈБИЦ), улажу у руске пројекте за експлоатацију природног гаса у Арктичкој области и на Сахалину, али и да помогну плану руске владе за уређивање и развој градова у унутрашњости трансфером технологије за надзор саобраћаја и обраду отпада.

У току су и преговори да "Токијска електропривреда" за пречишћавање радиоактивне воде нагомилане у разореној нуклеарној централи "Фукушима 1" купи руску технологију за деконтаминацију, а две земље ће покушати и да координишу заједнички наступ на трећим тржиштима.

Токио и Москва такође раде и на споразуму о либерализацији визног режима, како би подстакле туристичку размену, и на налажењу начина за повећање размене студената.

Историјат спора између две земље

Када је Црвена Армија при крају Другог светског рата отпочела артиљеријско бомбардовање положаја Јапанске царске армије у Манџурији 9. августа 1945. године, Јапанци нису имали снаге да јој се супротставе, па је велики број њих је пао у заробљеништво и завршио у сибирским логорима (тзв. гулазима).

Данас спорна острва из Курилског ланца, у то време део јапанске територије, нашла су се у совјетским рукама неколико недеља доцније.

У Јапану се окупација тих острва од стране Црвене армије и данас доживљава као "подли чин" јер је Совјетски Савез тада наводно прекршио споразум о ненападању који је потписан 1941. године, као резултат ранијег сукоба између две земље на граници између Манџурије, коју су Јапанци држали под окупацијом, и Монголије, која се налазила у совјетској сфери утицаја.

С јапанске тачке гледишта, СССР је поступио не само нелегално већ и неморално, јер је искористио слабост Јапана, који је тих дана на југу земље трпео страховито атомско бомбардовање – разарање без преседана у људској историји.

Јапанци су нарочито кивни зато што је Црвена армија приграбила јапанска острва након објаве капитулације цара Хирохита 15. августа у обраћању нацији посредством радија.

Руска страна, међутим, тврди да је већ у априлу 1945. године, четири месеца пре почетка операција против јапанске војске, Совјетски Савез формално ставио на знање влади у Токију да споразум о ненападању више не важи, и да је то учинио јер је својим америчким савезницима током преговора у Јалти обећао да ће отворити фронт против Јапана у североисточној Азији, како би ублажио терет и губитке америчке војске.

Руси такође истичу чињеницу да је предаја Јапана озваничена тек 2. септембра 1945. године, потписивањем капитулације на америчком ратном броду "Мизури", тако да је заузимање јужних Курила извршено легитимно, за време трајања ратног стања.

Када је након смрти Јосифа Висарионовича Стаљина на функцију генералног секретара комунистичке партије и председника државе ступио Украјинац Никита Хрушчов, две државе су постигле споразум о окончању ратног стања и враћању дела спорних територија Јапану.

Декларација из 1956. године, која је ратификована у парламентима обе државе, предвиђала је да Совјетски Савез задржи два највећа острва и врати преостала, сићушна острва Јапану, али је далекоисточна царевина касније, на ургирање САД, тај документ одбацила и због тога што је превладала свест да би његово спровођење значило дефакто одрицање од острва Еторофу и Кунашири, чија површина захвата више од 90 процената територије коју је Јапан изгубио.

Тачно пола века касније, 2006. године, за време другог мандата председника Владимира Путина, јапанске медије су преплавили извештаји о томе да је руски лидер иницирао разговоре са јапанским руководством о враћању два острва у складу са споразумом из 1956. године, у склопу Путинове "дипломатије природних ресурса", која за циљ има јачање руске економије и ширење политичког утицаја у свету кроз склапање великих уговора о продаји руске нафте и природног гаса.

Наиме, према извештавању јапанске штампе, руски председник је тада нудио преговоре о повраћају дела територије као једну врсту позива јапанским компанијама да улажу у градњу дугог и скупог нафтовода у источном Сибиру и у терминале за складиштење и упумпавање течног природног гаса у танкере на Камчатки.

Та инфраструктура је требало да Русији донесе огроман профит кроз продају природних ресурса земљама богатим новцем и гладним нафте и гаса – Кини, Јапану и Јужној Кореји.

Ипак, ни тада се две стране нису договориле о потписивању мировног споразума.

Неколико година касније, 2013. године у Јапану је са пуно пажње пренета изјава председника Путина да би спор око острва из Курилског ланца требало да буде решен тако да обе стране имају утисак да је резултат нерешен, што се узимало за индицију да је вољан да направи одређен уступак.

Председник Путин, који је велики љубитељ јапанске борилачке вештине џудоа, том приликом је употребио јапанску реч за нерешен резултат, што је оквалификовано као израз наклоности.

Међутим, од избијања украјинске кризе руски лидер је у више наврата дао изјаве о неотуђивости и целовитости руске територије.

Исто је учинио и руски премијер Медведев, а Москва је на острвима чији повратак прижељкује Токио одржала и војне вежбе и отпочела циклус инвестиција које имају за циљ да подигну стандард неколико десетина хиљада руских грађана који живе у тим периферним областима федерације и тако умањи привлачност капитала и инвестиција које тамошњим житељима за њихову наклоност нуди Токио.

Због свега тога, у Јапану је привремено спласнула нада о повратку острва на граници између Охотског мора и Тихог океана, која у тој земљи и данас зову "северна територија", мада на њима више нема Јапанаца, јер их је Црвена армија одатле депортовала.

Споразум о закључењу мира и даље недостижан?

Ипак, премијер Шинзо Абе, који важи за изразитог националисту, изгледа није одустао од идеје о поновном успостављању контроле над (свим) изгубљеним острвима и сада, кроз поменути план од осам тачака и предлоге попут оног о заједничком управљању територијом јужних Курила, покушава да приволи руско руководство на (постепено) попуштање.

Службеници јапанске владе су последњих неколико месеци у више наврата у својим медијским наступима наглашавали чињеницу да је премијер Абе, кроз двоцифрен број сусрета са председником Путином у протеклих девет година развио блиске односе са њим, чиме се жели показати да влада активно ради на питању решавања територијалног спора са Русијом.

Лична присност међу лидерима у Јапану се традиционално схвата као врло битан, па и одлучујући фактор у преговорима, па се такви иступи у јавност могу и схватити као израз оптимизма и вере у по Јапан повољан исход преговора.

Међутим, тај оптимизам је у протекле две седмице распршила вест о постављању руског ракетног наоружања на спорним острвима и јасна изјава руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, који је током недавне радне посете свог колеге Фумио Кишиде Москви рекао да је јаз између две земље по питању територија и даље непремостив, што је практично значило да се Токио током Путинове посете не може надати пристанку на уступање свих територија.

Ако је у Токију и након тога преостао трачак наде, њега је угасио сам председник Путин, поменутом изјавом о томе да основа за преговоре о закључивању мировног споразума може бити само заједничка декларација две државе из 1956. године, која предвиђа да се само острво Шикотан и сићушни архипелаг Хабомај врате под јапански суверенитет, а да преостала острва са тим немају везе, због чега територијални спор заправо не постоји.

Тако се чини да ће и овог пута у Токију током сусрета лидера две земаље изостати потписивање мировног споразума.

Поједини аналитичари у источној Азији узроке за немоћ Токија да економским средствима приволи Москву да му врати сва жељена острва, поред одлучности руског руководства и преговарачког умећа председника Путина, виде и у победи Доналда Трампа на америчким председничким изборима, што је, према њиховом мишљењу, ослабило преговарачку позицију Токија.

Пре свега зато што новоизабрани амерички лидер, бар за сада, чини се, гаји личне симпатије према председнику Путину и заговара нормализацију односа са Москвом, па је могуће попуштање економских санкција и политичке затегнутости са САД и њеним европским савезницима, што у очима Москве умањује привлачност јапанског капитала као алтернативе за инвестиције са Запада.