ЕУ и политичари – криза одговорности

Демократски субјекти широм Европе поручују елитама "пазите шта радите, иначе ће нас десничари појести", али та порука оних "доле" стиже онима "горе" трансформисана као неумитно пророчанство "десничари долазе".

Ко је, у клубу политички најрелевантнијих, први употребио констатацију "да је Унија у својој најозбиљнијој кризи од настанка"? Меркел и Јункер. Некако природније звучи кад то кажу Вилдерс и Ле Пен, то је њихов легитимни програм.

Коментар "Јефтини изговори" објављен у најугледнијем швајцарском листу НЗЗ, један је од ретких који иза политичког синдрома "десничари долазе" не види ни снагу десних популиста, ни слабост (осим Хрватске и Пољске) свуда у Европи владајућег левог центра, већ одбијање ових других да преузму одговорност.

Поента коментара је да су европске елите престале да верују у европску идеју. Или, ако и нису, мрзи их да се боре за њу. Или ће им мирна владавина пасти у крило или их не занима. Kупи се Милице, идемо кући, поједоше нас десничари!

Овај текст из швајцарских медија није изабран само зато што кризу Уније исправно дијагностификује као кризу одговорности европских елита, већ и због тога што поседује ширу референцу са Србијом.

Ако се занемаре различите економске благодети којима су обдарене Швајцарска и Србија, остаје егзистенцијална оријентација ка ЕУ у оба случаја.

Иако није заинтересована за формално чланство у Унији као Србија, Швајцарска је само декларативно неутрална, а у стварности везана за ЕУ више него њен франак за евро.

Швајцарска и Србија зато заједно седе на посматрачким трибинама, надајући се стабилизацији Уније. У случају њеног распада, обе земље имају много да изгубе, а ништа да добију.

Коментар Ерика Гујера РТС преноси у целости.

Аларм популизма у ЕУ: Јефтини изговори!

Многи политичари вичу ових дана "популизам", одузети од страха над његовом деструктивном снагом, али то је само алиби за њихов недостатак одговорности. ЕУ се не слама на својим противречностима, већ на равнодушности својих вођа.

И сада би све требало да у ред доведу Немци! Овог пута ту мегаломанију чак нису ни смислили сами Немци, већ низ очајника са обе стране Атлантика, који после Брегзита и Трампове победе јасно као дан виде Запад на стази пропасти.

Ангела Меркел, молитва је таквих, пркоси олујама популизма и окупља све пристојне људе у одлучујућу битку за опстанак Европске уније. Каква колосална глупост! Такве мисаоне игре прецењују немачке могућности и потцењују снагу европских нација. Али, на делу је проверена ЕУ метода: Одговорни су увек неки други.

"Ампутирана" немачка ЕУ

Берлин у заједништву са Паризом може да развија Унију и даље, већ виђено, али само ако је испуњен један битан предуслов: Чланови Уније морају почети да инвестирају политички капитал у опстанак заједнице, уместо што само гледају које предности могу извући на базару (ускоро) 27 чланица.

Ако нема осећаја припадности и заједничке воље да се пројект Европа успешно води кроз 21. век, ништа ту не може поправити немачко лидерство! Ако су сви малодушни, сви свилени и емотивно дистанцирани, онда се не треба чудити да ЕУ копни, онако као некад туберкулозни болесник у спором распаду система до смрти.

Ако Француска после евентуалне победе Марин Ле Пен испадне из игре као "партнер у лидерству", онда ће се све државе којима је још стало до опстанка ЕУ збити око Немачке.

То пре свега важи за земље средње и источне Европе. Њихов став према Берлину је амбивалентан. С једне стране, такве земље спољнотрговински у великој мери зависе од Немачке, с друге, оне и даље негују историјске анимозитете према великом суседу. У Немачкој, свеједно, оне тренутно виде поузданог гласноговорника својих интереса.

При томе се не одустаје од прекоокеанског завода осигурања. Пољска и Балтик су своју, историјски нелагодну близину Немачкој, избалансирали партнерством са САД, сигурно је сигурно. Војне гаранције америчке суперсиле значе им колико и економске предности које им пружа ЕУ чланство. Али, од Трампових са висине датих изјава о НАТУ, та је врста гаранција сад постала врло упитна.

То приморава све, који се осећају угроженим од Москве, да се и против властите воље још снажније ослоне на Немачку. Нико их тако супериорно као Ангела Меркел неће подржавати у обрачуну са Путином. Кад такве земље критикују Меркелову због њене избегличке политике, немојте да вас то завара. Једно је дневна политика, друго су геополитичке калкулације.

Ниједан Немац са мозгом не сања више о светској хегемонији

Ако после британског ЕУ-сидра нестане и француско, онда се Унија мрви у својој садашњој форми.

Њен ампутирани торзо ће се тим пре оријентисати ка Немачкој. Добрих сто година након што је Фридрих Науман маштао о постојању немачке интересне зоне на истоку, његов сан постаје стварност. Али, такав развој догађаја би за Берлин пре био проклетство него обећана земља.

После два крвава светска рата, више ниједан Немац са мозгом не сања и не прижељкује светску хегемонију. Немци су схватили да има нешто много боље од владавине светом, а то су предности које доноси индиректно водећа улога у једном клубу номинално једнаких.

Скромност је заиста немачка врлина, чак и кад је Немци практикују из властитих интереса и себичних мотива. Обрнуто важи и да се никакве иницијативе, никакви алтруистички импулси не могу у скоро време очекивати од Берлина, барем не пре федералних избора у јесен идуће године.

Али чак и после њих не треба се надати чудима у том смислу, јер ће стара, вероватно и нова, канцеларка Меркел бити ослабљена. Толико дубоко сежу ровови између ЦДУ и ЦСУ, толико је дубоко незадовољство партијске базе њеном политиком.

Оптимисти и песимисти

Криза у Европи је евидентна. Немогуће је превидети да између чланица ЕУ и Брисела постоји јаз, да је криза евра пре одложена него савладана, да су гласачи заморени немуштом политиком елита.

Ако су у врховима ЕУ некад давали тон оптимисти, сад то чине песимисти. Из једне крајности, ЕУ се пребацила у другу. Али они европски политичари који су Брегзит и Трампа протумачили као домине које руше Унију, морају постати опрезнији у олаком пророчанству популистичких победа.

Избори се добијају из специфичних, углавном домаћих политичких разлога. Они се ретко уклапају у шире наративе, као што је на пример онај о светској завери популиста.

Уз то, нису Европљани блејуће овце да увек потрче за првим заводником. После првог тесног резултата, Аустријанци су овог пута донели јасну одлуку. То доказује да највећа одговорност увек лежи на ономе коме "classe politique" најмање верује, на „обичном" гласачу.

Ако је ЕУ гумeна трака не значи да мора пући

Истина, у Риму се политички комичар Бепе Грило појављује као вероватни корисник референдума. Али, то је Италија, а њу је најбоље обашњавати кроз таутологију да у Италији владају италијанске прилике.

Тамо су владе увек слабе, а институције нестабилне. Грило није проблем, он је само нешто раскошнији индикатор проблема.

Када аларм "популизам" не би био толико присутан овог тренутка, као нека помодна дијагноза од чије се атрактивности немогуће сакрити, никоме не би пало на памет да стање у Европи доживљава у италијанским политичким терминима.

Под теретом и бројем проблема сви су постали слаби и дефетистички, тако да чак и уобичајено стање ствари, као на пример хаос у палати Киђи Одескалки, одједном изазива нападе панике код Европљана.

ЕУ делује као пренапрегнута гумена трака, али то још не значи и да она неминовно мора пући. Зашто Европа поново не би дошла у форму? За почетак је довољно да свако направи свој део посла.

Темељни принципи су јасни: Нико не жели Европу у којој уместо кооперације влада право јачег, коју мрве национализам, изолационализам и протекционизам.

Ту су посебно прозвани источни Европљани. Ако већ не желе Унију по милости Берлина, морају показати да ли им ЕУ још уопште нешто значи, да ли они у Унији виде неку вредност, а не само платишу и дежурног кривца.

Путеви из кризе

Брисел би хтео да спречи отуђивање и пропаст. Толико је јасно. Зато би онда у преговорима са Великом Британијом Европска комисија морала да тражи баланс између принципа и националних специфичности.

Владајуће политичке елите се боје деструктивног потенцијала популизма? И то је јасно. Али онда би код долазећих избора у Холандији, Француској и Немачкој морале да уверљивије него до сада раде на плуралистичком карактеру Уније.

Оне Уније која се враћа изворним вредностима из којих је произишла и дуго била атрактивна за толико нација и држава.

Много је путева који воде из кризе. Тај толико спомињани зли дух популизма никоме не даје за право да песимистички сахрањује Унију, а да лењим прстом не мрдне да јој помогне.