Европа, принцеза из краљевства метафора

У петак су се у Берлину нашли Обама и Меркел у јединственој функцији заједничких домаћина председнику Француске и премијерима Италије, Шпаније и Велике Британије, како би демонстративно потврдили само једну конкретну ствар - да Запад нема намеру да укида санкције Русији. 

На страну сви руски греси из 20. и почетка 21. века, то би значило да читава једна ера у развоју либералног света завршава принципијелним договором о даљој конфронтацији с Москвом. Међународни приоритети Европе Ангеле Меркел и Америке Барака Обаме не могу бити јаснији.

Политички легитимитет такве одлуке је врло климав. Обама одлази из активне политике. Велика Британија одлази из Европске уније. Оланд страхује да би земљу могао препустити Марин Ле Пен. Ренци прети да ће дати оставку ако изгуби референдум о уставним променама за две недеље, а Рахој води мањинску владу.

Оно чему су европске јавности преко медија присуствовале пре два дана, био је процес преношења "аманета", ритуално жртвовање Ангеле Меркел на олтару политичког либерализма.

Порука је била: сви ми смо, у перспективи, бивши борци за промицање универзалних вредности у политици, само Ти Ангела идеш даље. Нека те тај пехар не заобиђе, преузми жртву на себе, настави наш легат!

Кад би Европска унија функционисала по Библији, онда би Европљани ту пустили коју сузу и можда осетили нелагоду да је берлински састанак превише личио на последњу вечеру пред излет на Калварију. Унија међутим функционише по специфичној спрези заједничких правних аката са уставима држава чланица. По позитивном праву, дакле.

Цепидлака би сад аргументовао да се и читав систем државног права европских друштава развио из црквеног права и да су у Немачкој и Аустрији још живи људи који носе застарелу титулу "доктора оба права", државног и црквеног.

Има ту још знакова који нас враћају у хришћанску семантику, као на пример опроштајни поклон Ангеле Меркел одлазећем америчком председнику - божићни свећњак израђен по локално традиционалном средњовековном моделу, са покретним елементима који се врте као мали карусел и тако "светлошћу разбијају силе мрака" (Пресе). Требаће му у Вашингтону!

Отмица Европе

Пођимо међутим од тога да иконографија берлинске последње вечере нема везе са такозваним "секуларизатима" хришћанске религије, већ са изборном кампањом за Оланда и Меркел, или са циљем Велике Британије да изађе из ЕУ тек након што се Унија распадне.

Нажалост, ни тај покушај повратка на ниво практичне политике не функционише овог момента како треба, јер је већ прва станица Обаминог последњег службеног пута по Европи, посета Атини, имала карактер симбола, демонстрације, театралног акта. У таквој семантичкој спрези, модерна Грчка је поистовећена са атинском демократијом од пре два и по миленија, а Партенон са кућом глобалне либералне демократије.

Чак иако занемаримо чињеницу да је Партенон био објекат религиозне намене, и да се дакле опет, мање више несвесно крећемо по терену "секуларизата" једне религије, проблем остаје паралела између Перикла и Ципраса, уверљива отприлике као и структурална аналогија између Карађорђевића и Немањића.

Мистична атмосфера берлинске "последње вечере" од пре два дана показује како је политички речник изгубио дефиницијску снагу да опише тренутно стање односа што их Запад (УСА+ЕУ) одржава са Русијом. Као да су се постидели духа рационализма, кључни политички актери Запада проговорају овог момента језиком симбола, метафора, алегорија, митских представа и религиозних цитата.

Али не само политички актери (у одласку), већ и аналитичари друштвених прилика почињу да бирају метафорички језик, не би ли морално оправдали пресецања историјских веза са Русијом, односно коначно, заслужено, разграничење два вредносна универзума.

У принципу, у таквим случајевима се увек полази од основне алегорије из времена предхришћанске митологије: Бог Зевс/Јупитер се заљубио у лепу феничанску принцезу Европу, пришао јој на обали мора претворен у питомог бика, а онда је бацио на леђа и, вероватно балканском рутом, побегао с њом на континент који је добио њено име.

Рекло би се, врло сликовити наратив културног трансфера с Блиског истока у Европу. Е да, али се та алегорија сад уселила и у политички речник. Ако су нам од тада сви од Зевса/Јупитера, па до нижих митолошких и историјских хијерархија искориштавали принцезу Европу, не можемо ваљда пустити да то с њом раде и Руси!

Што је часопис у коме се тај митолошки наратив повезује са савременим примерима интелектуално захтевнији, то је констелација метафора слојевитија.

Осим, кад су поређења тако комична, да изгледају као Циркус Монти Пајтона у стрипу, као на пример она из уводног текста "Руске јесени", актуелног броја берлинског "Часописа за историју идеја".

Холштајнска крава на кафи код руског бизона

Аутор тог текста под насловом "Истина бизона", који отвара тематску целину посвећену немачко-руским односа, је Керстин Холм, од 1991. до 2013. дописник ФАЗ-а из Русије за културу.

Она почиње свој оглед причом о једној намераваној, али никад оствареној брачној вези из доба ренесансних владара: О томе како се Иван Грозни удварао британској краљици Елизабети Првој пишући јој љубавна писма. "Девичанска" краљица је била добар дипломата и вешта кокета, држала је ствар отвореном докле год је могла.

Та је кореспонденција, иако не у уско династичком смислу, имала плодан ефекат на обе стране: Иван је Енглеској одобрио повлашћене трговачке односе, а Елизабета њему помогла да заобиђе поморску блокаду Немачког ханзеатског савеза.

Ханза (у којој су поред севернонемачких градова били и шведски и балтички) је држала пролаз кроз Источно море, а Русе, данашњим речником речено, у режиму трговачких санкција, па су је Енглези и Руси ефикасно заобишли преко луке Архангелск и Северног мора.

Кад је 1570, након двадесет година преписке, коначно схватио да га Елизабета само "завлачи", Иван је ("интелигентни деспот", Холм) изгубио живце и написао тако грубо и директно писмо, да британски историографи још увек црвене од стида кад га читају.

Сто година после тог горког искуства, љубавни интереси руских владара су се променили.

Објекти не толико жеље, колико разума, тад су постале немачке принцезе. Тренд уствари почиње са једним принцом, удајом Ане, ћерке Петра Великог за немачког најдвојводу из рода Холштајна.

Руски владари су брзо открили какво је благостање имати на двору немачке принцезе: уредне, организоване, образоване, вредне, дисциплиноване, карактерне, а још к томе преведене на православље, Рускиње скроз на скроз, где ћеш боље.

Од тог тренутка, руско-немачки односи почињу да дају тон руско-европским односима, с правом закључује Холм. Какви ће бити односи између Европе и Русије, то зависи од тога какви су између Берлина и Москве; пуно се ту није променило. Језик симбола их држи заједно: Канцеларка Меркел на свом столу и данас има слику (изворно немачке принцезе) Катарине Велике, председник Путин је до пре неколико година на зиду свог кабинета држао портрет Петра Великог.

И ту се негде, руши сериозност уводног текста из "Руске јесени" - већ на првим страницама, кад се схвати да ауторка не тематизује историјски моменат сусрета и међусобне фасцинације две културе, већ употребљава Катарину и Петра као модерне метафоре за Ангелу и Владимира.

Од тог тренутка, читалац се са фазама у немачко-руским односима упознаје кроз конфузну комбинацију метафора из животињског, митолошког и петпарачког света:

- Да се принцеза Европа после Другог светског рата удала за "прекоокеанског Каубоја" који јој је гарантовао сигурност "свог дела Континента, чије су културне лепоте и удобности биле достојне принцезе из бајке".

- Да је "заостало руско царство" 1945. "упецало" источни део принцезе Европе и као рибу га силом извукло на на територију своје "грубе, екстензивне, мобилизацијске економије." 

- Да "прекоокеански Каубој" није увек имао манире, јер је своју западну невесту Европу од тада "водио на НАТО ланцу".

- Да главна метафора за Русију из фауне није уобичајени "медвед" (Холм је не спомиње ни један пут), већ "бизон". "Европски Бизон је отпоран на ветар и кишу, осваја шармом прве животиње на земљи...он не планира, живи од данас до сутра, у невољи се храни купусом, кромпиром и гљивама".

Да тако скроман и самодовољан као што јесте, бизон има проблема јер "упецанима" (т.ј. источним деловима принцезе Европе, појашњење В.К.) не нуди перспективу развоја. "Читаве хорде из његовог хабитата су дезертале под трансатлантску стреху, надајући се друштву својих сретнијих, боље храњених припадника врсте." На коју "врсту" Холм при томе мисли - рибљу, бовинску или митолошку - В.К. нажалост није у стању да одговори.

- Да је "бизон историјски губитник" који је, "не би ли зауставио осипање свог хабитата, маркирао црвену линију своје сигурносне зоне - границе бившег Совјетског савеза." У том процесу му је "једини адут висока спремност на насиље. Као тркачки коњ који губи снагу, бизон гризе конкурента који га претиче - 2008 комад Грузије, 2014 комад Украјине."

- Да Керстин Холм није имала намеру да увреди Русе, већ да упечатљивим сликама приближи читаоцима тематику, онако као што се прича о пчелама и цвећу сервира деци као носач виталних информација. Њој је било јасно да, ако већ за Русе употребљава метафору "бизона" (који је уствари, видели смо тркачки коњ, али без успеха) и за себе мора наћи неку одговарајућу из животињског света.

Овако, у трећем лицу, Холм описује своје искуство из Русије: "Ауторка је провела добар део живота у грубој Русији и осећала се као холштајнска црно бела крава која у дивљини долази у посету рођаку бизону. Њој је јасно, да као доместицирана рођака бизона има посла са непредвидивим, час бруталним, час сентименталним припадником своје врсте, док је истовремено свесна да је он изложен много грубљим менама историје од ње. Шта год да је у питању - социјализам или капитализам, атеизам или вера, бизона увек допадне једна посебно брутална варијанта."

Холштајни - од принца, преко говеда, до бифтека на последњој вечери

Холм: "Бизон је међутим крави истренирао алармистички рефлекс још у раним фазама додира, тако да холштајнска крава сад поседује већу дубину у посматрању света. Код својих посета Русији, ауторка је приметила да улази у тежак, онтолошки мрачан терен. Руски простор је огроман резонантни простор европских култура, контрабас који преузима све форме и идеје, повећава их, разлаже, а онда поново спаја и пушта да сонорно одјекују, дубље и грубље. Без руског прстора, европски концерт делује равно и метално, тек с њим добија праву колороатуру."

До актуелних проблема у хабитату бизона је дошло тако да је "заједнички сигурносни простор, договорен између НАТО-а и Русије, укинут још у првој фази НАТО проширења, на инсистирање законског америчког супруга принцезе Европе и нових Европљана на истоку. Бомбардовањем Србије, Америка је показала ко је газда у европској кући."

Русија је, осим тога, једина сила која се заиста бори против ИД-а и уопште исламског фундаментализма, каже Холм јасним језиком без закучастих метафора: Нити Европа то чини, нити Сједињене државе.

Барем из ове две последње ставке се види да Холм покушава да буде објективна - за све је крив "прекоокеански каубој", субмисивна природа принцезе Европе, њена подељена личност и сурови климатски услови у хабитату европског бизона. Али холштајнске краве, чак и са истренираним алармистичким рефлексом, генерално нису познате као добри писци философских есеја. Од бифтека до онтологије је далек пут, само је сланик близу.

Чак и тако, чланак "Истина бизона" би остао атрактивно и забавно штиво, весела салата историјског смисла, да није две озбиљне ствари:

Прво, натукница да Руси деле одговорности за Холокауст. То се опет каже некако успут и смотано, кроз метафору у којој главну улогу има историчар Тимоти Снајдер као Американац "мањински законски муж принцезе Европе": "Из обожаватеља Европе Снајдера одјекује глас заљубљеног супруга, који на основу својих студија о Холокаусту тачно зна да се мрачне стране Европе само потенцирају кроз савезништво са империјалном Русијом."

Друго, представа да су Немци, баш кроз тај део историје који спомиње Снајдер, пролазили са емотивним статусом холштајнских крава, драгих, мирољубивих, нежних бића, која се лако воде и дају пуно млека за опстанак рођака бизона.

То јест, онда кад бизон не може да нађе довољно купуса, кромпира и гљива. ЛОЛ.