Чомски: Седам примера ироније политике САД

Чомски је на свом сајту навео седам, како каже, бриљантних примера ироније америчке политике.

Као први пример наводи чланке из 2007. године о "војном јачању Народне Републике Кине".

Пентагон је потврдио да је Кина ојачала свој потенцијал са 400 нових пројектила који би могли да носе нуклеарне бојеве главе. Дошло је до расправа како би се утврдило да ли Кина жели да освоји свет, да ли су можда у питању погрешне бројке или је посреди нешто треће. Нешто ипак треба објаснити. Колико нуклеарних пројектила поседују САД? Отприлике 10.000. Кина их има 400. То, дакле, доказује да Кинези желе да освоје свет, написао је Чомски.

Ако се пажљиво чита страна штампа, разлог због којег Кина јача своје одбрамбене снаге није толико позната агресивност Пентагона, већ то што је Америка сваким даном способнија да лоцира и уништи циљеве које жели и то са све софистициранијом технологијом, ма где год да се они налазили (чак и оне покретне), наводи Чомски, преноси Н1.

Чомски пита: Ко у овом случају жели да освоји свет? И одговара: "Наравно, Кинези!"

"Јер од онога тренутка када смо ми завладали њиме, они покушавају да га освоје. Принцип 'ми поседујемо свет' је једноставан и може објаснити све расправе о спољној политици САД".

Други пример је питање може ли се зауставити милитаризација свемира.

"Изгледа да да. И то само зато јер су САД једине које инсистирају на томе. Цео свет се противи, највише зато што је уплашен. САД су већ далеко одмакле у том послу. Иако остале земље и не сањају о апсолутној премоћи и надзору над целим светом и заостају за Америком, без сумње ће реаговати", наводи Чомски.

Постоје многи међународни уговори који регулишу свемирска истраживања које подржава цео свет, а које САД покушавају да оспоре. Као на пример Уговор о надатмосферским простором, који забрањује распоређивање оружја у свемиру, истиче амерички теоретичар.

Тај уговор су потписале све земље света, па и САД. Још нико није покушао да постави било какву врсту наоружања у простор изнад атмосфере. Сви су поштовали уговор, јер када би га неко прекршио, то би се одмах открило. Усвојен је 1999. године на седници Генералне скупштине УН, са 163 гласа "за", ниједним "против" и два "суздржана" – САД и Израел.

Треће је да глобализацију спроводе моћне владе, посебно она у САД, која је присилила мање народе да потпишу трговинске и друге споразуме, које ће њих дословно угушити, а великим корпорацијама олакшати доминацију над економијом земаља широм света и то без икаквих обавеза или одговорности према њиховим народима, каже Чомски.

Као четврто, наглашава да САД још именују војне хеликоптере према жртвама геноцида.

"Нико и не трепне на имена попут 'Блекхук', 'Апач' или 'Команчи'. Замислите каква би реакција била да је Луфтвафе својим војним хеликоптерима додељивао имена попут Циганин или Јеврејин. Мислим да би то људи и те како приметили", истиче Чомски, преноси Н1.

Пета је америчка премиса да ако је нешто добро или лоше за нас, онда је то добро или лоше и за друге.

Из те премисе следи да ако је погрешно за Кубу, Никарагву, Хаити и дугу листу осталих земаља, бомбардовати Вашингтон или Њујорк, онда је погрешно и када Вашингтон и Рамсфелд бомбардују Авганистан (под апсурдним изговорима). Све би их требало извести пред међународни суд за ратне злочине, сматра амерички теоретичар.

Као шесто наводи претпоставку да је, на пример, Кина (која има велики проблем са пушењем) изградила војне базе у Колумбији, како би оданде лакше војно деловала и надзирала поља дувана у Кентакију и Северној Каролини, са намером да хемијским оружјем уништи америчке засаде који су смртоносни за многобројни кинески народ.

Седмо је да је за САД је највећа брига Иран и његов неупитан утицај у средњој Азији.

То је једини разлог због кога су директно помагали Ирак у последњој фази ирачко-иранског рата, а што је имало утицај и на сам исход рата.

Вашингтон је наставио да се активно додворава Садаму Хусеину све док се уклапао у њихове планове. Љубав између САД и Садама је завршена у августу 1990. године.

Амерички страх од Ирана је утицао на одлуку да се подржи Садамов напад на становништво у јужном Ираку, у марту 1991. године. САД одувек страхују од утицаја Ирана. А то је, према њима, речником који се често користи у последње време у успешним револуцијама, "претња стабилности у региону".

Истина је нешто сасвим друго: Иран би могао да подстакне процес демократизације, који би подривао диктатуре на које се САД увелико ослањају, а које држе у покорности становништво целог Блиског истока, закључује Чомски.