Сандерс, од трке за Белу кућу до политичке револуције

Изненађујући тријумф у Индијани дао је прекопотребну дозу енергије Сандерсу, чије је учешће у трци за кандидата Демократске странке на предстојећим председничким изборима у великој мери доведено у питање тешким поразима у Њујорку и Пенсилванији.

И поред тога, Сандерс је обећао својим присталицама да ће ићи до краја, односно до јулске конвенције у Филаделфији.

Мапа преосталих држава које треба да гласају повољна је за њега, а амерички сенатор се нада да успети да изведе чудо и "освоји" Калифорнију и Њу Џерси и покаже на јулској конвенцији да је прогресивна, социјалдемократска струја партије итекако витална.

Упркос великој популарности, амерички сенатор инсистира да његова личност не представља ништа друго до збир идеја и принципа које ставља пред људе у потрази за политичком револуцијом против корумпираног система.

"Нећемо да прихватимо намештену економију где обични Американци раде више сати за ниже наднице, док скоро сав приход и богатство иду најбогатијем једном проценту људи. Потребна нам је политичка револуција", рекао је, протекле седмице, Сандерс окупљенима на скупу у Западној Вирџинији.

Тренутно за њега је најбитније да се покрет за права сиромашних и обесхрабрених, којем су његови принципи послужили као катализатор, настави невезано од исхода борбе за кандидата Демократске странке. Јер, како каже, политичка револуција се не гради у једном изборном циклусу.

"У политици често говоримо о кандидату који је иступио да би предводио покрет. Али у овом случају, мислим да смо сведоци да је током ових избора покрет створен због кандидата - Бернија Сандерса, који се бори против економске и сваке друге неједнакости читав живот", истакао је за Национални јавни радио (НПР) Нил Срока, из групе "Демократија за Америку".

У прилог томе, НПР је у архиви пронашао траку из 1976. године у којој Сандерс говори да најбогатијих један одсто зарађује колико најсиромашнијих 27 одсто. Данас је тај диспаритет драстично већи.

Сандерс је успео да мобилише огромни покрет претежно младих и прогресивних људи, који примећују да нешто, сликовито речено, "смрди у Вашингтону", да приватни новац шачице богатих људи пресудно утиче на званичнике у Конгресу и Сенату, који више не служе онима који су их на функције изабрали.

"Амерички медији и политички естаблишмент све време трајања изборног циклуса перфидно провлаче слику Сандерсове кандидатуре као Дон Кихотовског путешествија - херојски поетичан покушај борбе против статус квоа који пружа мало наде за сиромашне и осуђен је на пропаст", пише Гардијан.

Судећи по начину и његовим учесницима, Сандерсов покрет је логичан наставак и природна еволуција покрета попут "Окупирај", "Црни животи значе", "Бори се за 15 долара" и "Демократија сада", који јасно показују да вентил на експрес лонцу америчког електората више није довољан да задржи накупљени притисак.

"Бесплатно здравство као право. Искорењивање корупције у Вашингтону. Регулисање Волстрита. Подизање минималне плате. Мање интервенционизма широм света. То нису радикалне идеје", Сандерсова је порука на скоро сваком обраћању бирачима. 

Сви ти покрети позиционирани су ван Демократске странке, као што је, уосталом, био и Сандерс до одлуке да уђе у борбу за номинацију странке. Ипак, дугогодишњи сенатор успео је кроз ентузијастични активизам следбеника да наметне бројне теме, које је естаблишмент Демократске странке игнорисао - утицај милијардера на Капитол хилу, похлепу Волстрита, подизање просечне цене радног сата на 15 долара, универзалну здравствену заштиту, бесплатно високо образовање.

Сандерс је, како пише прогресивни сајт Салон, искористио исти тај ентузијазам, активизам и дисруптивни дух да поврати вредности Њу дила и заустави константно подилажење демократских политичара републиканској агенди, које је почело још од председниковања Била Клинтона и смањивања пореза богатима и погубних трговачких договора због којих је САД изгубио милионе радних места.

Оно што посебно треба напоменути јесте да је сенатор из Вермонта успео да за политички процес заинтересује милионе младих гласача, који су традиционално политички веома летаргични.

Као поносни учесник марша на Вашингтон Мартина Лутера Кинга, своју кампању ставља у контекст америчких маршева и покрета у борби за социјалну правду, расну и родну једнакост, права радника и ЛГБТ мањине. Сви ти покрети почивали су на жељи и вољи обичних људи да предузму нешто што ће натерати политичке елите да их послушају.

Од почетка кампање Сандерс свој евентуални председнички мандат је видео као медијум за мобилисање људи и каналисање њихове енергије на мењање постојећег устројства система.

"Морате да мобилишете људе и организујете их. Морате да их упутите на праву адресу - Конгрес. Можете да изаберете најбољег човека на свету да буде председник, али ће ту особу постојећи систем прогутати сем ако нема огромну подршку људи спремних на акцију", рекао је Сандерс за Гардијан када су га упитали како би успео да изведе оно што заговара уз опструкцију републиканаца у оба дома Конгреса.

Тако су се на крају крајева и све велике промене америчког социјалног и политичког живота дешавале. Потребни су били људи спремни да кажу да црнци могу да седе са њима у аутобусима или иду са њима у тоалете или да жене нису грађани другог реда. Без људи спремних да политичарима ставе до знања да промене морају да се десе, промене неће ни доћи.

"Сваки десети студент очекује да ће бити део неког протеста или демонстрација, а три четвртине бруцоша верује да је веома важно помоћи другима. То је заправо највиши проценат бруцоша са таквим ставом још од средине шездесетих година. И одатле Берни црпи снагу", рекао је за НПР Том Сандер, стручњак за цивилно друштво на Кенеди школи у оквиру Универзитета Харвард.

Бројност подршке Сандерсовој трци за кандидатуру (само на једном скупу у Њујорку било је 28.000 људи), коју је као непознати сенатор започео пре годину дана, доказ је истинског ентузијазма за идеје које пропагира.

Оно што је засигурно променио јесте да ће следећи кандидат Демократске странке највероватније бити неко ближи идејама које заговара Берни Сандерс, а не Хилари Клинтон.

За Сандерса је битније оно што ће после њега остати. Према речима старих Грка: "Друштво напредује када стари људи саде дрвеће у чијем хладу знају да никада неће седети".