Дипломатско "обарање руку" Кине и Тајвана

Мале земље су важне. Нарочито кад велике имају разлог да им се, такорећи, удварају. То јасно показује пример мале западноафричке државе Гамбије, која има мање од два милиона становника, али ових дана привлачи велику пажњу азијских медија јер ју је у дипломатски загрљај узела, нико други него Народна Република Кина, најмногољуднија земља света и друга по величини економија на планети.

Две државе су половином овог месеца успоставиле дипломатске односе и сада малу земљу на афричкој обали Атлантика очекује дуго прижељкивана инјекција кинеског капитала.

Све то, међутим, не би била велика вест да тај догађај нема директне реперкусије на економски, политички и војно важне односе између Кине и Тајвана.

Зближавање и удаљавање Пекинга и Тајпеја

Истини за вољу, са "удварањем" је прва започела Гамбија и то 2013. године, када је једнострано раскинула дипломатске односе са Тајваном, чију је владу до тада признавала као јединог легитимног заступника кинеског народа у међународној заједници, како би могла да приграби део огромних инвестиција од неколико десетина милијарди које је Кина у то време уливала у Црни континент.

Кинези су свој новац обећали за чак 49 од 55 афричких држава, а Гамбија због свог става према тајванског питању није била међу њима.

Гамбија је тако пре три године покушала да стане на страну азијског Голијата у великој дипломатској, политичкој и економској бици за међународно признање која се води између Пекинга и Тајпеја од када је 1972. године тадашњи амерички министар иностраних послова Хенри Кисинџер започео политику приближавања са Кином у циљу изоловања Совјетског Савеза, омогућивши Пекингу да у Савету безбедности УН заузме фотељу коју су до тада држали представници капиталистичке владе на Тајвану.

Упркос дипломатским сигналима из престонице Гамбије, Кина је остала уздржана, јер у току било отопљавање односа са владом на Тајвану, које се очитовало у отварању тог острва армији од неколико милиона туриста и студената из кинеске матице, у јачању економских веза, отварању канала за брзо решавање кризних ситуација, па и политичком зближавању, отелотвореном у историјским састанцима министара и, коначно, председника Си Ђинпинга и Ма Јингђоуа прошле године.

Наиме, председник Ма, упркос томе што долази из редова странке Куоминтанг, некада смртног непријатеља Комунистичке партије Кине, већ годинама отворено води политику свеобухватног приближавања Кини, превасходно јер потребу за тим диктирају економске прилике. Он је захваљујући тој политици стекао наклоност Пекинга и у азијским медијима изазвао спекулације о томе да, можда, дан уједињења између два ентитета раздвојена Тајванским мореузом није далеко.

Ипак, ситуација се ове године драстично променила због убедљиве победе опозиционe лидерке Цај Ингвен на председничким изборима на Тајвану. Она заговара пуну политичку независност Тајвана од Кине и веће економско и војно повезивање са САД и другим земљама Запада.

Продубљивање политичког конфликта око територија и наставак битке за признање?

Забринутост тајванских грађана да би уплив радне снаге и предузећа са континента могао да им отежа запошљавање и обори стандард, те да би јачање политичког утицаја Пекинга на збивања на њиховом острву могло да резултира у ограничавању њихових грађанских и политичких слобода, сада је већ толико изражено да је и прокинески председник Ма, којем је до истека другог мандата остало само још нешто више од месец дана, нашао за сходно да "покаже зубе" матици тако што је недавно посетио спорно острво Иту Аба (кинески, Тајпинг) у архипелагу Спратли, како би својој посрнулој партији повратио бар део народне подршке.

Тајван је уложио око 100 милиона долара у изградњу луке на том острвцету у Јужном кинеском мору које држи под својом контролом, а на које и Пекинг полаже право.

Кинеска влада је на то, између осталог, одговорила и успостављањем дипломатских односа са Гамбијом овог месеца, што су неки коментатори у источној Азији окарактерисали као шок и могући почетак нове дипломатске и економске трке за придобијање малих, сиромашних земаља.

Тренутно, само 22 земље света, углавном карипске и афричке, признају Тајван као независну државу и његову владу као заступника читаве кинеске нације у међународним односима.

Успостављање дипломатских односа са Гамбијом могло би да настави тренд, који је почео пред долазак на власт председника Ма 2008. године, када је, за време мандата његовог претходника Чен Шуејбјена, девет земаља, међу којима и наш сусед Македонија, своју верност с Тајпеја пребацило на Пекинг.

Гамбија се стога сада налази у фокусу светских, а нарочито источноазијских дипломата, политичара и аналитичара – они су врло жељни да виде да ли ће она бити последња "дипломатска млада" Пекинга, или ће и друге земље које признају Тајван поћи њеним путем и прекинути односе са тим пацифичким острвом од близу 23 милиона становника.

Шта доноси сутра?

С тим у вези, важно је питање колико дуго ће још потрајати утакмица у дипломатском и политичком обарању руке између Пекинга и Тајпеја, која је, након неколико година отопљавања у међусобним односима, изгледа, почела са изборном победом Цај Ингвен.

За сада, може се сматрати да Тајван није ништа ново изгубио, јер је Гамбија ионако још 2013. године прекинула дипломатске односе с њим. Ипак, порука из Пекинга чини се јасном и ако нова тајванска председница бар званично не изрази приврженост заједничком кинеско-тајванском саопштењу из 1992. године о томе "да постоји само једна Кина" (које се на обе стране Тајванског мореуза различито тумачи), Кина би могла да суспендује дипломатско примирје и настави да смањује број земаља које признају Тајван. За разлику од краја прошлог века, Тајван се томе више економски не може одупрети.

Зато је интересантно видети да ли ће и у којој мери нова тајванска председница променити предизборну реторику о тајванској независности и економском приближавању Западу, те о јачању војних веза са моћним идеолошким савезником, Сједињеним Америчким Државама.