Како је руски цар дошао главе аустријском цару

Са изложбама посвећеним једној особи, поготову ако је она поседовала високи политички профил, увек се јавља исти проблем – с једне стране распршеност информација, с друге недостатак једне јасне поруке.

Изложбе у аустријској Националној библиотеци и чак четири у бившем царском дворцу, данас туристичком мегаконцерну Шенбрун и његовим депандансима (споредним зградама), задовољавају потребе и једних и других – и оних који желе да чују јасну реченицу како је цар одговоран за избијање Великог рата, као и оних које занима његов однос према парламентаризму, новцу, униформама, женама и свеже опраном вешу.

Са панела и из стаклених витрина, из фијакера и позлаћених осмопрега, са старих фотографија и докумената, на посетиоца се баца сва амбивалентност краја 19. и почетка 20. века, периода у коме су цареви и краљеви играли своје мале изоловане ратничке игре, несвесни све савршеније технологије масовног уништења без граница.

Стоички у смрт – с милионима невиних

Једна од изложби у дворцу Шенбрун носи назив "Раскош и скромност" и показује низ кочија за сваку прилику.

Посебан симболички статус у царском возном парку припада једној бидермајер кочији, у ствари мало бољем отвореном фијакеру, којим је цар Франц Јозеф, сам управљајући коњима, одлазио на железничку станицу по краљевске госте.

У њој је у зиму 1913. Франц Јозеф покупио и свог последњег госта тог ранга, руског цара Николаја II Романова, тада још пријатеља.

Однос Франца Јозефа према сјају и помпи осцилирао је између разбацивања и спартанске скромности. У тој врсти царске хировитости, ставка "одлазак по госта" регулисала се у модусу скромности.

Тако се и догодило да је тада 83 године стар аустроугарски цар у отвореном фијакеру и на дубоком минусу возио руског цара кроз зимски Беч, прехладио се и пао у кревет од бронхитиса. У наставку, бронхитис му се прозлио у гнојни катар, катар се без правог бољитка полако развијао до упале плућа, од које је Франц Јозеф три године касније, 21. новембра 1916, умро у свом кревету у дворцу Шенбрун.

Много је књига које се апстрактно и конкретно баве улогом појединца у историјским догађајима, али никад се нико није бавио улогом једног фијакера у историјским вировима револуције и рата.

Закључак једног од кустоса изложбе, Данијела Ухтера: Аустроугарски цар није тек тако умро у новембарској ноћи усред Великог рата, он је полако умирао три године, од зиме 1913. до зиме 1916. године.

Ако се та логика доведе до краја, може се рећи да је најпре руски Николај дошао главе Францу Јозефу, након чега је Франц Јозеф постхумно дошао главе Николају, тиме што му је испоручио бољшевичку револуцију пред кућни праг.

Драматика додатно расте кад се зна да су оба процеса уништења паралелно стављена у покрет у време док још нису директно ни радили један другом о глави!

Ланац лако могућих, а предупређених догађаја је застрашујући: да је цар Франц Јозеф умро у зиму 1913, а не у успореном трогодишњем пропадању, наследио би га Франц Фердинанд. Да је Франц Фединанд постао цар, не би у јуну 1914. посетио Сарајево.

Да је и отишао у Сарајево, добио би царско обезбеђење, нешто што је дворски протокол намерно пропустио кад су га на Видовдан 1914. са обезбеђењем другог секретара провинцијске општине послали на "Младу Босну".

Истина, Велики рат је тих година висио у ваздуху, али без правог повода и историјске личности спремне да га преломи, он вероватно не би избио. Без последње три године Франца Јозефа не би било рата, не би било бољшевичке револуције, не би између 1914. и 1918. погинуло двадесет милиона људи и остало исто толико инвалида.

Лењин би био запамћен као светски авантуриста, Стаљин би малтретирао само властиту породицу и ужу партијску ћелију, Хитлер би остао неуспешни студент ликовне академије, а Тито шармантни женскарош.

Аустроугарска монархија би се уситнила у незаобилазном процесу конфедерализације, али би вероватно преживела у неком облику. Србија, са своје стране, не би улетела у експеримент Југославије, већ би се у континуитету и кроз дипломатску игру постепених добитака развијала у успешну европску државу.

Неугледни царски фијакер, скроман у односу на помпезне рококо-копије 18. и монументалне осмопреге 19. века, заиграо је у великој историји само једну зиму, али оставио трајну импресију.

Да је био бржи, памтили бисмо га дуже, овако се иза њега вуче само историјски "slow motion", као сенка на лошој фотографији.

Иконички трагови империјалног распада 

Бечке "царске" изложбе се поклапају и преклапају, али свака задржава свој специфичан тон.

Она у Националној библиотеци је најозбиљније и интелектуално најамбициозније направљена. Њен концепт се храни из историјског шока нације коју је претпоследњи владар дуге династичке линије провео кроз серију ратних пораза (кримски ратови 1854–1856, Сардинијски рат 1859, Рат за уједињење Немачке 1866) пре него што ју је увео у светски рат. 

Изложба је организована око питања: Ко је био човек који је одговоран за избијање Великог рата? Ко је био пре него што је допустио да сума његових политичких неуспеха и приватних драма уруши читав један глобални поредак, остављајући иза себе крвав траг милиона жртава?

Кустос изложбе и издавач каталога, аустријски историчар Ханс Печар, на том путу је пошао од краја – приватне смрти и одговорности за рат – да би усмерио поглед посетиоца не на човека Франца Јозефа, већ на његову медијску инсценацију као централне уједињавајуће фигуре једног вишенационалног царства у стању перманентне кризе без предаха.

Печара занима мит кроз који је јавност дуалне монархије доживљавала цара, као и средства – фотографски запис царских ритуала, његових животних улога и станица – којима је тај мит свесно конструисан, грађен и негован одозго надоле. Слика цара била је некад једини интегративни фактор Аустроугарске монархије.

Ако Печар негде допушта да му се увуче моменат националне носталгије, онда је он у признању личне трагедије Франца Јозефа. Он, који је себе сматрао немачким кнезом, избачен је из процеса немачког уједињења 1866. и послан у дубоку политичку зависност од Словена и Мађара. Субјективни доживљај понижења учинио је остало.

Цар за децу (туризма)

Историчар Карл Воцелка, који је инсценирао изложбе у Шенбруну, упаковао је цара у туристичку атракцију.

Воцелкине поставке – "Човек и владар" у Шебруну, "Празник и свакодневица" у Депоу дворског мобилијара и "Лов и провод" у дворцу Нидервајден у Доњој Аустрији – врло конзервативним методама прате скоро седамдесет година владавине најдуговечнијег европског цара, који је владао дуже и од британске краљице Викторије.

Све је на Воцелкиним изложбама туристички зашећерено – од сребрног букета цвећа којим је Франц Јозеф славио помирење са Сиси после прве брачне свађе, преко позлаћеног алата којим су се постављали темељи Заветне цркве у славу неуспелог атентата на цара 1853, до штрудле с јабукама и куглофа у отменом кафеу Ресиденз у склопу Шенбруна. 

Порука – цар није био превише заинтересован за кулинарику и јео је мало, али кад је јео, волео је бечки преслатко. Амбиције изложби постају јасне кад се зна да у њиховом склопу постоји и програм "Цар за децу".

Да је Воцелка врло добро знао да може и другачије, показује "упад" монументалног платна Албина Егера Линца "Финале" из 1918, чији се драстичан садржај, право ниоткуда, меша у романсу царског пара 1853–54.

Изложба у Националној библиотеци остаје тако озбиљнији покушај да се данас, без страсти и ресантимана, с оне стране штрудле од јабука, осветли једна важна историјска фигура.

Та је изложба политичка, јер баца фокус на почетке модерне државне пропаганде. Она је актуелна, јер осветљава данашњи механизам продукције "celebrities". Она, на крају, оставља неке ствари у мраку, као и сваки добар политичко-историјски трилер.

Три недеље након цареве смрти, силе Осовине су савезницима понудиле примирје. Четири недеље након цареве смрти, Немачка је напустила пат-позицију на Вердуну.

Претпоследњег дана те године, савезници су одбили понуђено примирје и донели одлуку да се иде до краја.

Када је Франц Јозеф умро, 21. новембра 1916. у царском Бечу, Драгутин Димитријевић Апис је још био жив, али у затвору у Солуну због наводног покушаја атентата на престолонаследника Александра Карађорђевића у лето те године.

Цареве последње речи биле су: "Нека ме пробуде рано ујутру, мој посао још није завршен." Финале је уследило две године касније.