Земља, планета азиланата

На рубу економског скупа у швајцарском Давосу, немачки министар финансија Волфганг Шојбле је изјавио како га је вест из Беча "на тренутак оставила без ваздуха", зато што Меркелова није била информисана о заокрету аустријске политике у односу на миграциону политику.

То није истина, поручио је аустријски канцелар преко дневника Кронен Зајтунг - Меркелова је дан раније обавештена о новом политичком курсу Беча.

Свеједно, Меркелова се осећа изданом. То је Бечу стављено до знања индиректним путем, преко канцеларкиног највернијег министра. Као неко кога је судбина гурнула у позицију да решава проблем глобалног сиромаштва, канцеларка нема времена да лично реагује на ситније политичке препреке.

Управо се о томе ради - Ангела Меркел већ месецима не води ни националну, ни европску, већ светску агенду.

Чак и ако је њен глобални хуманизам у складу с Божјим кодексом, да ли је оно што Меркелова ради уопште легално по људским законима секуларних држава, питају се коментатори немачког говорног подручја. Британски су још конкретнији - да ли ће Немачка трећи пут заредом уништити Европу, или барем оно што од ње остане кад је Британци напусте?

Главни модни детаљ 2016: Границе

Како гротескни моментум у односима Меркел-Фајман по важности надилази оквире те две земље и директно се спушта Балканском рутом, све до егејских обала Грчке и Турске, неопходно је неколико локалних објашњења.

Фајман разговара са јавности преко Кронен таблоида само када некога политички руши, издаје или се бори за опстанак. Кронен зајтунг је Фајманова популистичка кућа у тренуцима кризе, кућа које се он стиди у мирнијим временима.

Бивши аустријски премијер Гузенбауер срушен је својевремено у интерном партијском пучу кроз синергију Фајман-Кронен, односно кроз отворено писмо тада социјалдемократског партијског функционера Фајмана, да је Гузенбауер издао аустријске националне интересе унутар ЕУ.

Сада и овде, то значи да је Фајман коначно препознао деструктивни и аутодеструктивни потенцијал службене немачке политике и вратио се кући на медијски опоравак.

Даље, ако су новинари у Бечу још у уторак знали да ће Аустрија дан касније поставити горњу границу између тридесет и четрдесет хиљада, тешко је замислити да то није знала канцеларкина служба у Берлину.

Инсистирање на супротном је у тактичкој функцији психолошког застрашивања Европе, политике коју влада у Берлину спроводи већ неко време: ако сви не прихвате интеграцију на немачки начин, доћи ће до новог рата на Балкану, дезинтеграције Уније, пропасти евра и друштвеног прихватања културе издајништва.

"Немачка владајућа коалиција је у паници", пише коментатор франкфуртског дневника ФАЗ Јаспер Алтенбокум.

"Поверење у план Ангеле Меркел је потрошено. Где год се погледа, нигде трачка светла - ни на спољним ЕУ границама, ни у Турској, ни у расподели квота. (...) Уместо тога, Берлин је почетком године уз звук фанфара послао у свет поруку о "јакој Немачкој". Из Европе нам сада, посебно после Келна, стиже ехо: ако сте јаки, онда радите сами! Кад се зна колико је режим Шенгена важан за Немачку, онда се после сваке немачке "претње" о распаду Европе поставља следеће питање - коме то прети Ангела Меркел, себи или ЕУ? (...) Упркос свему, коалиција се и даље врти у кругу, све паничније, све фаталније, док је њен циљ за редукцију избегличких бројева све даљи."

Одбијање 27 чланица Уније да прихвате "заједничко европско решење" које предлаже једна чланица, ма како јака, ствара и етички и легалистички необичну ситуацију. Ко чини грех гордости, двадесет седам или један? Ко руши Шенген, двадесет седам или један?

Сигурно да ситуација није тако једноставна, да је Грчка учинила више за суспензију Шенгена него сви други заједно, али - она се само суочила с једним проблемом чије је библијске размере препознала, те га ванинституционално пребацила на "ширу друштвену заједницу", речено термином југословенског самоуправног речника.

Неизвесно је и колико је званични Беч заиста спреман да стоји уз политику усвојену на састанку сва три државна нивоа (федерација, федералне јединице, општине) средином прошле недеље. Конзервативни ÖVP је остварио свој циљ и прогурао "горњу границу", али је Фајман већ са термином "оријентациона вредност" своје социјалдемократе савио до пуцања.

Слеп за легалистичке, економске, финансијске, друштвене и културне последице актуелне ситуације, побуњенички блок унутар аустријских социјадемократа већ дуго одбија сваку интерпретацију мигрантске кризе осим оне која се креће у оквирима идеолошког хуманитаризма.

Том блоку најтеже пада субјективни осећај развоја унатраг, па није случајно да му као највећи непријатељ важи министар спољних послова Себастијан Курц, коме се спочитава да је чудо природе, "млад, назадан, немодеран".

Напротив, објашњавао је један коментар у аустријским медијима уочи смене године, "министар Курц је врло модеран, зато што су границе поново модерне".

"Једно питање виси у ваздуху - ако Немачка више нема партнера у Европи, хоће ли сама ући у политички и финансијски пакт са Турском?", пита се коментатор ФАЗ-а.

Ако се чак и игнорише етика решења где би Европа платила Турској да милионима блискоисточних избеглица административном силом препречи даље сеобе, опет је све отворено.

Која висина те неморалне понуде би задовољила Анкару? Колико је Турска реално у стању да помогне било коме, док је у пуном радном времену ангажована у четири паралелна рата - са Курдима, Асадом, Даешом, домаћом либералном опозицијом, и петом економском са Русијом? 

Када се подигну све етичке завесе које прече поглед на мигрантску кризу, у центру изрони једна прозаична ствар - новац. Сваки министар финансија добро познаје ту дилему: коме узети да би се некоме дало?

Кратка илустрација о томе зашто је у Аустрију прошле године дошло деведесет хиљада, а у Словачку нико добровољно - због "минималне гарантоване сигурности" ("Mindestsicherung").

Сваки Аустријанац лошег материјалног стања, сваки странац уредних резидентних папира, сваки признати азилант, има право на ту финансијску помоћ: 840 евра месечно за појединца, ако живи у заједници онда 1.250, плус за свако дете 150 евра, од четвртог се може преговарати за суму. Једини услов је да лична имовина (осим стана) не прелази 4.000 евра.

Лако је увидети мудрост те формуле за превазилажење сиромаштва, не само овде, већ на глобалном новоу, али до када то Аустрија може издржати, а да не постане Сирија? Или Немачка, са мамутским буџетским суфицитом од 12 милијарди евра - колики део ће отићи на интеграцију азиланата, дезинтеграцију домаћег становништва и финансирање турских ратова?

У шест месеци унутар којих су односи Немачке са земљама источне и централне Европе постајали све лошији, Берлин је себи сигурно постављао питање како је дошло до тога да Немачка изгуби политичку, економску и моралну полугу у том делу Уније.

Зашто се те земље наизглед више не боје ауторитета немачког беневолентног дива? Погрешно, оне се итекако боје и финансијских уцена, и економских ломова, и распада Уније, једино што се дезинтеграције својих друштава боје још више.

Мантра све усамљенијег Берлина остаје непромењена: чак и неколико милиона азиланата из ратом уништених земаља Блиског истока, под условом да се распореде по поштеном ЕУ кључу, неће довести до социјалне дезинтеграције европских друштава.

Можда - осим што већ јесу, и осим што се више не ради искључиво о ратовима на Блиском истоку. Они су постали само мањи део широке социјалне револуције глобалног неолиберализма.

Сиротиња читаве планете је кренула у марш, нешто као Октобарска револуција на исламски начин. Ко још има времена да се у таквом односу снага боји Немачке?