Мигрантска криза - европски корак напред, два назад

Идућа недеља доноси обиман план у избегличкој политици Европске уније: у понедељак се састају министри унутрашњих послова земаља чланица ЕУ, потпредседник Европске комисије у уторак путује у Анкару, у среду и четвртак је састанак европских и афричких шефова држава и влада у Валети, у петак у Бриселу заседа Европски савет као највише политичко тело Уније а у суботу је нова рунда бечких разговора Џона Керија и Сергеја Лаврова.

Прилика је много, али тешко да ће било која донети неки значајнији пробој осим ове последње у бечком хотелу "Империјал".

Европска унија је постала талац немачке канцеларке Ангеле Меркел, коментарисао је прошле недеље аустријски дневни лист Пресе. Ствар је још гора: читава Европа је постала талац Ангеле Меркел.

Немачкој канцеларки је пошло за руком оно што до сада никоме није: да без обзира на чланство у Унији уједини читав континент у радно интензивној неефикасности.

"Јединство" није постигнуто ни силом, ни добровољно, оно је само последица негативног етичког запоседања свих других опција осим неконтролисаног примања свих оних који затраже европску помоћ. Главни услов да би је добили хитно и небирократски: не смеју бити домаћи, сиромашни из Европе.

Аустрија има око 40.000 "својих" бескућника, Немачка око 335.000. То су они који не беже од рата, већ од неке друге муке.

Доле жица, живела ограда

Политичка блокада у Немачкој, Аустрији и Шведској, као три најотвореније земље према мигрантима из арапског и уопште муслиманског простора, убрзано добија на драматици.

Само што се партијски савез ЦДУ–ЦСУ договорио о компромисном решењу, Ангелин напола развлашћени министар унутрашњих послова Де Мезијер изјавио је да Сиријци добијају азилантски статус само на годину дана, као и да неће имати право на довођење породица.

Изјаву су пренели франкфуртски FAZ и аустријски Пресе, да би бржи електронски медији промптно доносили исправке – Де Мезијер је наступио као самостални стрелац, није имао дозволу за такву изјаву, натраг у кућицу.

Исти комуникациони модел понавља се и унутар коалиционих партнера у Аустрији, где министар полиције Клуг преко изјава јавности систематски минира све оно о чему министарка полиције Микл-Лајтнер мисли да се договорила на нивоу владе.

Њена најава "жице на граници" претворила се прошле недеље у јавни медијски дискурс о жици, огради, зиду, препреци, рампи, блокади, које неоправдано испресецају свет. Како ће на крају једна практичарка као Микл-Лајтнер службено смети да зове и "жицу" и "границу" у том њој наметнутом филозофском контексту, остаје отворено. 

После немачке Информативне службе БНД пре десетак дана, сад и аустријска Служба за заштиту уставног поретка и борбу против тероризма БВТ упозорава на напредовање "нових десничара" као реакцију на великодушну политику усељавања.

"Акције десничара се у делу јавности дочекују с одобравањем. Важно је да се схвати како је екстремна десница стигла у умерени центар", пише БВТ у најновијој процени стања.

Обе информативне службе постављају дијагнозу растућег тренда у радикализацији политичког центра гласачког тела.

Аустријска и немачка влада таква упозорења, међутим, не тумаче политички, већ етички. Након што је "култура неограничене добродошлице" проглашена једином морално прихватљивом методом, јасно је да ће владе у Берлину и Бечу ускоро морати да мењају или политику, или народ, зависи шта се покаже као једноставније.

Како се градило у ДДР-у!

Представници Главног удружења немачке грађевинске индустрије позвани су идуће недеље на састанак са владом, како би заједнички координисали акцију хитног подизања чврстих објеката за смештај азиланата.

Реч је о пола милиона станова који би се градили, како коментаришу медији немачког говорног простора, "у стилу ДДР-а", што значи брзо, неквалитетно, јефтино и серијски.

Чак и на скраћеном курсу друштвене дијагностике учи се правило да је сваки повратак на старо у смислу техничког менаџмента материјалних ресурса лоша вест, да се то друштво развија на погрешну страну.

Став "морамо да градимо лоше јер то спасава ситуацију овог тренутка" значи да се морални императив "нема ограничења у пријему" претвара у нову, сада не више демократску, већ идеолошку легитимацију немачког режима.

Није ни ДДР градио лоше зато што његови инжењери и архитекти нису знали боље, него што су државне власти рекле – "морамо да градимо лоше, јер то спасава ситуацију овог тренутка".

У оба случаја заједничко је да се идеологија проглашава приоритетом. У ДДР-у је то била идеологија комунизма, у уједињеној Немачкој идеологија секуларизованог хришћанског хуманизма у приватној интерпретацији канцеларке Меркел.

Иста идеолошка мустра делује и у Аустрији, пошто није познато да је канцелар Фајман у последња три месеца изрекао било шта што би се протумачило као сумња у немачки политички курс. Како се то Аустрија поново нашла у апсолутној зависности од Немачке?, завапио је пре неколико дана главни уредник листа Пресе Рајнер Новак у анализи актуелног стања.

Хорсте, они ће се опет потући!

Од августа до данас канцеларка Меркел је у изјавама константно комбиновала прагматичне стратегије очувања власти и лична хуманистичка уверења. Та два мотивациона рефлекса су код ње до те мере била помешана да није било лако рећи шта има примат.

Када је, међутим, прошле недеље изјавила да њена влада не може да промени политику неограниченог пријема "зато што би онда на Балкану могло доћи до рата", олакшала је посао многим политичким посматрачима: Ангела Меркел се бори за политички опстанак. Њена уверења су у другом плану.

Порука о "рату на Балкану" је уверљива онолико колико и увредљива: канцеларка би зауставила талас, спасла Немачку и Европу, али не може због пословичне, историјски доказане непоузданости балканских народа, који су се, познато је, спуштали у ровове и за мање ствари.

Од свега што је до сада рекла или урадила, то је морално најпроблематичнија изјава Ангеле Меркел. Један историјски априори, да су балкански народи међусобно заиста водили ратове, Меркелова спаја са вредносном оценом ирационалне природе њихових држава.

"Балканци" се могу потући из ирационалних разлога, као уосталом и Немци, Французи, Италијани, Шпанци, али балканске државе не иду у рат из ирационалних, већ напротив, сасвим рационалних разлога.

Регионална хегемонија, економски ресурси, територијално ширење, политичка премоћ, одбрана стеченог – све је то за једну државу, свеједно да ли на Балкану или негде другде, врло рационални резон. То не значи да је Балкан добар, него да није ништа лошији од других кад су лоши.

Ни ратови 1991–1999. нису били ирационални, нити сада има ичег ирационалног у покушају Србије да спасе своје економско власништво на Косову, осигура опстанак српске мањине и добро здравље религиозних објеката. Са становишта државног права пре би било ирационално рећи – нас се то не тиче, узмите и носите.

Изјава да би због муслиманских избеглица са Блиског истока и Азије балкански народи сада ишли у рат једни с другима, претпоставља њихову ирационалност, неурачунљивост и неспособност да саберу два и два, чак и ако њиховом територијом дневно пролази неколико десетина хиљада људи на путу до "маме Меркел".

Да ли у то Ангела Меркел стварно верује? Највероватније не. Али она не верује ни у могућност слома јавне безбедности, државних структура и друштвеног реда у Немачкој.

Што ова криза дуже траје, постаје јасније да Ангела Меркел верује једино у Ангелу Меркел. Ако јој желе добро, балканске нације би могле да инсценирају неки рат, овог пута мали, тек кулису рата, не би ли најмоћнијој жени света помогли да се обрачуна са мангупима у својим редовима.