Кина после политике једног детета

Централни комитет Кинеске комунистичке партије одлучио је да у потпуности укине "политику једног детета" донету 1979. године, па ће кинески парови убудуће, без обзира на то да ли живе у пренасељеним урбаним или руралним срединама, моћи да имају двоје деце.

Та одлука није дошла изненада, јер су централна влада, провинцијске и локалне управе више година спроводиле постепено ублажавање тог ограничења. 

Наиме, више кинеских провинција последњих година усвојило је еластичнији прилаз питању рођења другог детета, јер је након три деценије спровођења мера за смањивање наталитета настала ситуација где један запослени мора да издржава више старих или болесних чланова породице. 

Такође, још од раније родитељима који живе на селу било је признато право да, због захтевног физичког рада и питања наслеђивања земље, имају друго дете у случају да им је прво било женског пола или ометено у развоју.

Етничке мањине имале су право да имају двоје деце у градовима, и више ако живе у руралним областима.

Ипак, све до ове недеље, родитељи у већим урбаним срединама, нарочито оним које су патиле од проблема пренасељености, морали су да сносе низ финансијских и других друштвених последица у случају да су се оглушиле о забрану.

Низак наталитет предуго трајао

Кинески планери крајем седамдесетих година страховали су од популационе експлозије која би проузроковала честе таласе глади, пренапрегнула и паралисала здравствени систем, те погодовала ширењу криминала и бујању контрареволуциорних делатности.

Кина је тада била изразито пољопривредна и сиромашна земља са више од 670 милиона становника, у којој су породице имале просечно по шесторо деце. Кинеско руководство било је мишљења да би даљи брзи раст популације могао да доведе у питање и сам опстанак партије и државе.

Оно је зато прибегло политици вештачког ограничења наталитета, која је предвиђала низ мера попут присилне стерилизације и абортуса, те новчаних и других казни, као што су отпуштање са посла или искључења из партије за оне који би се оглушили о наредбу власти да роде само једно дете.  

Та политика тако је проузроковалa много личне патње, али је, на нивоу читавог друштва, неколико деценија имала позитиван ефекат на кинеску економију. 

Пад у наталитету ослободио је капитал који би иначе био утрошен на њихово издржавање за покретање малих, приватних предузећа и тако допринео развоју приватног предузетништва и транзицији ка капиталистичком привредном систему.

Такође, смањење наталитета проузроковало је тзв. "демографски бонус" или "демографску дивиденду" – за развој економије и државни буџет погодну ситуацију у којој је популација радно способних по величини превазилази издржавану популацију, као што су деца и пензионери.

За разлику од многих афричких и блискоисточних земаља које такође имају велику популацију младих, Кина је тај демографски феномен у протекле три деценије искористила на најбољи начин, тако што је економским реформама и индустрализацијом отворила милионе нових радних места и упослила своје младе.

Данас, међутим, низак наталитет постаје све веће оптерећење за кинеску државу, а ускоро би могло да има неповољан ефекат и по привреду.

Стопа наталитета у Кини тренутно износи 1,4 детета по жени, док је за одржавање популације одређеног места, региона или државе на истом нивоу потребно да тамошње жене просечно роде 2,1 дете.

Мало деце и младих значи пропорционално већу заступљеност старих особа у популацији, а старење читаве популације сада већ почиње да озбиљно празни државну касу кроз оптерећење пензионог фонда, раст медицинских трошкова и повећано улагање у старачке домове.

Уједињене нације процењују да ће у Кини број старих особа, грађана преко 65 година старости, са 110 милиона у 2010. години порасти на чак 230 милиона у 2030.

Такође, та далекоисточна држава је недавно, 2013. године, престала и да ужива демографски бонус, јер је низак наталитет у њој предуго потрајао.

То значи да ће тренутно најмногољуднија земља планете, са 1,36 милијарди становника, у наредним деценијама имати све мањи људски резервоар из којег ће моћи да регрутује раднике, те да ће предузећа имати ужи избор у погледу квалификација и способности људи које запошљавају, што може осетно успорити економски раст.

Конкретно, демографи рачунају да ће се кинеска радна снага до 2030. године смањити за 67 милиона у односу на 2010.

Укидање забране за друго дете не значи аутоматски и осетан раст наталитета

Убрзано старење становништва, које представља велики изазов за здравствени и пензиони систем, и смањивање радне снаге које представља латентну опасност по економски раст, дакле, основни су разлози због којих је кинеска влада одлучила да укине политику једног детета и сада намерава да финансијским мерама подстакне раст наталитета.

Када је реч о грађанима, ублажавање ограничења имаће осетан психолошки и економски утицај на кинеске породице.

Оне сада могу да се осећају слободније у одлучивању о томе како ће уређивати свој живот, те неће морати да брину о томе да ли ће морати да плате новчане казне или изгубе прилику за унапређењем на послу ако имају два детета.

Међутим, демографи су једногласни у оцени да ублажавање ограничења неће битније подстаћи раст наталитета у Кини.

У протекле две и по деценије, та земља је остварила вртоглави економски раст и прелаз из руралне, пољопривредне земље у урбанизовану, индустријски развијену земљу.

У истом периоду чак неколико стотина милиона људи издигло се из сиромаштва и ушло у редове средње класе, док се број милионера увећао неколико хиљада пута.

Међутим, урбанизација за највећи број породица значи живот у скученијем простору него што је то случај на селу, док економски развој и раст животног стандарда прате раст трошкова за живот и већа потреба за стицањем знања и вештина, односно, императив већег улагања у образовање деце.

У три и по деценије од увођења "политике једног детета", промениле су се и друштвене вредности, па поседовање велике породице није више изразити идеал за младе како је то било у традиционалном, нарочито, руралном кинеском друштву.

Данашњи млади желе да више троше на сопствено усавршавање и провод и испуњење у већој мери налазе у личној каријери и материјалном богатству. 

Демографи указују да због тога последњих пар деценија кинески парови сами својевољно одлучују да имају једно дете, али да при том више улажу у квалитет њиховог образовања.

Они зато очекују да ће потпуно укидање "политике једног детета" за увећање порода искористити само између пет и десет одсто брачних парова који до сада нису имали право да имају двоје деце.