Да ли је време за социјалисту у Белој кући?

Ближи се тренутак избора председничког кандидата Републиканске и Демократске странке у САД. Док је републиканска трка била напета са безрбој кандидата, код демократа је до пре неколико месеци избор био јасан - Хилари Клинтон.

Планове јој је у великој мери покварио Берни Сандерс. Дугогодишњи сенатор и конгресмен из Вермонта је демократски социјалиста, што је до сада у америчком политичком животу био приличан грех.

Још од прогона левичара за време ере Џозефа Мекартија, који се пре може упоредити са параноичним средњевековним ловом на вештице него ли озбиљним истрагама о државним непријатељима, комунизам, а са њим и социјализам, у САД су прокужене идеологије, а они који су окарактерисани као њихови поклоници безмало се остракизују из политичког живота и брзо падају у заборав.

У јуну обављено "Галупово" истраживање показало је како би кандидат са афричким или хиспано коренима, жена, припадник ЛГБТ, католик, мормон, муслиман, па чак и атеиста пре могли да се нађу у Овалној соби него социјалиста, коме глас не би имало ништа против да да тек 47 одсто људи.

Добро су познати покушаји републиканаца да етикетирају садашњег председника Барака Обаму као социјалисту током предизборних кампања. Од њихових покушаја још је занимљивије колико се Обама жустро борио да не буде тако означен.

У том погледу посебно је интересантна трка за председничког кандидата Демократске странке, која је тек последњих пар месеци прерасла у право надметање између секретарке Хилари Клинтон и сенатора Бернија Сандерса.

Као дугогодишњи независни сенатор, а пре тога и конгресмен из Вермонта, Сандерс је у трку ушао на мала врата у великом стилу. На скупу у Берлингтону, у којем је пре одласка у Вашингтон одслужио неколико мандата као градоначелник, објавио је своју кандидатуру пред више од 15.000 окупљених грађана. Цифра која је импозантна када се има у виду да Берлингтон има нешто преко 40.000 становника.

Иако се то може приписати његовој већ оствареној популарности Вермонту, више од десет хиљада људи на скупу у Портланду, преко 20.000 у Лос Анђелесу, и хиљаде људи на митинзима по конзервативнијим државама попут Тексаса, Луизијане и Вирџиније ипак говоре да није само реч о, фудбалским жаргоном речено, предности домаћег терена.

Не. Реч је о нечему другом. Сандерс се у Конгресу, Сенату и на свим телевизијама где гостује поносно декларише као демократски социјалиста.

Заговара уређење власти и друштва по узору на скандинавске и западноевропске земље. Хоће да уведе универзалну здравствену заштиту, повећа цену радног сата и изједначи економски статус жена са мушкарцима. Жели да буквално разбије велике банке, регулише Волстрит, повећа порезе богатима и спречи даљи уплив и утицај великог капитала у Вашингтону.

Подржава геј права, либерализацију марихуане и право жена на абортус. На спољнополитичком плану залаже се за мање америчког интервенционизма и велики је противник недавно усвојеног Транспацифичког економског споразума.

Ипак, његова главна порука јесте да се мора прекинути растућа неједнакост између богатих и сиромашних и урушавање средње класе. Идеја на чијим крилима је пре пар месеци у Великој Британији победио Џереми Корбин.

Редефинисање социјализма у САД

Ерик Арнесен, професор историје на Универзитету Џорџ Вашингтон, каже за Гардијан да Сандерс има капацитет да поново уведе реч "социјализам" у политички речник без негативне конотације коју је незаслужено зарадила 50-их година прошлог века.

"Уколико сте се током свог живота називали социјалистом и уколико вас ваши противници стално називају тако, онда имате две могућности. Или ћете се дистанцирати од тог термина, у ком случају испадате као прелетач, или ћете чврсто стати и рећи: 'Да, јесам. Шта хоћете да кажете тиме? То није прљава реч'", истиче Арнесен за британски лист.

Велике симпатије бирача широм САД добио је и због свог резимеа, који његовим политичким противницима додатно отежава ситуацију. Никада није водио негативну кампању блаћења противника. Гласао је против обе интервенције у Ираку. Противио се Патриотском закону 2001. године. Борио се против Обамине одлуке да продужи пореске олакшице за богате уведене за време Џорџа Буша. Повео је борбу у Конгресу против НАФТА, као и против тек потписаног Транспацифичког споразума. Све чиме његов главни конкурент Хилари Клинтон не може да се похвали.

Сандерсовим уласком у изборну трку, Клинтонова је добила озбиљног противника, пошто је сенатор из Вермонта у врло кратком року истопио огромну предност коју је државна секретарка имала над осталим демократским кандидатима.

Декларативно, Клинтонова се залаже за већину ствари које Сандерс заговара. Међутим, велике разлике се испољавају када се мало загребе испод површине.

За разлику од Сандерса, који је велики борац против "Citizens United", одлуке Врховног суда по којој богаташи преко суперпакова могу слободно да финансирају политичаре, Политико је пренео да је Клинтонова након објављивања кандидатуре рекла да ће од приватних донатора прикупити око две милијарде долара!

Са друге стране, Сандерс је одлучио да се не обраћа богаташима за финансирање, већ новац прикупља од ситних донација обичних људи, које просечно износе 40 долара. До сада је привукао око сто милиона долара.

Осим тога, садашња државна секретарка је током оба мандата Била Клинтона била један од гласнијих заговорника укидања делова Глас-Стигал закона, који је стриктно регулисао пословање великих банака и Волстрита. Насупрот њој, Сандерс је био жестоки противник дерегулације и омогућавања спајања инвестиционих и комерцијалних банака, што је, како многи економски стручњаци истичу, ултимативно довело до Светске економске кризе 2008. године.

Сандерс жели да разбије, односно расформира велике банке и осигуравајућа друштва, која су након низа спајања 2008. године постала "превелика да би смела да пропадну" (Too Big to Fail).

"Дозволите ми да вам кажем оно што вам ниједан кандидат неће рећи. А то је да невезано од тога ко буде изабран за председника, та особа неће моћи сама да се ухвати са проблемима који погађају радничке породице. Неће успети, јер је моћ корпоративне Америке, Волстрита и финансијера политичких кампања толико велика да ниједан председник сам не може да им се супротстави. То је истина. Можда је није пријатно чути, али то је реалност", рекао је Сандерс током митинга у Ајови у августу.

Његово решење је једноставно - људи морају да се побуне и приморају Конгрес на нужне промене, а њих мора да подржи и води будући председник САД. Само тако се, према Сандерсовом мишљењу, може променити корумпирани систем и искоренити неједнакост између богатих и остатка друштва.

Бела кућа као "недостижни мост"?

Операција "Маркет гарден" била је покушај западних савезника да крајем 1944. године кроз тада окупирану Холандију изврше брз пробој у Немачку и окончају рат пола године раније. Иако је план британског генерала Монтгомерија на папиру деловао изводљиво, у пракси је он значио заузимање неколико кључних мостова и прелаза, који су били добро утврђени.

Читава операција се завршила катастрофално за савезничке снаге, и о њој је 1974. Корнелијус Рајан написао књигу Недостижни мост, која је три године касније и екранизована у облику високобуџетног блокбастера. Тако је и рођен термин "недостижни мост" који служи као синоним за нешто што је било тако близу успешног извршења, али се завршило дебаклом.

Да ли ће операција "Бела кућа 2016" за Бернија Сандерса остати "недостижан мост" остаје да се види на изборима за кандидата Демократске странке у новембру.

Дотле, можда је најбоље подсетити се речи Френклина Делана Рузвелта, са којим Сандерса често пореде неки политички аналитичари: "Тест нашег напретка није да ли можемо да додамо још на обиље оних који имају, већ да ли ћемо обезбедити довољно онима који немају".