Ko се боји десног таласа?

"Наравно да ће популисти искористити тренутно стање", изјавила је комесарка Тисен средином септембра. Само десет дана после тога, аустријски слободари су удвостручили подршку на локалним изборима у покрајини Горња Аустрија.

Сличан развој очекује се и на локалним изборима у Бечу, где се, према Маркет институту у Линцу, Слободaрској партији прогнозира скок са 25 на 35 одсто, а владајућим социјалдемократама пад са 44 на 36 процената .

Иако то аутоматски не значи да би лидер слободара Хајнц-Кристијан Штрахе постао градоначелник Беча, он то, и теоретски и практично може, под условом да добије подршку две преостале конзервативне странке – Аустријске народне странке и Нове Аустрије (Неос), и наравно, под још важнијим условом да њих две међу собом скупе 15-16 одсто гласова, што овог тренутка није сигурно.

Узалуд политичари и медији рутински објављују "десет тачака" око којих се странке опредељују у утакмици за симпатије гласача, кад поруке института за испитивање јавног мњења остају неумољиве – овог пута одлучује искључиво тачка број једанаест, идеолошки и практични став према избегличком таласу.

Шта се у ових месец и по, откако су масовне миграције постале ургентни проблем на глобалној сцени, догодило у Европи, где континент актуелно стоји?

Фатализам као државна политика

Најпре, оне политичке и грађанске снаге које су од почетка биле за великодушну политику пријема, или "културу добродошлице" (Меркел) нису у обиму битно промењене.

Немачки министар полиције Томас Де Мезијер и аустријски вицеканцелар Рајнхолд Митерленер повремено дају изјаве да су свесни размера драме која се одвија пред њиховим очима, чак им повремено свиће и што се тиче последица, али свеједно нису спремни да напусте брод безграничног хуманитаризма, који пуца по свим логистичким шавовима.

У овом, условно речено "промиграционом табору", променила се само аргументација. Док је у почетку било речи о хуманистичким вредностима, сада се шири доза забрињавајућег фатализма - зато што се избегличка река не може зауставити, не треба то ни покушавати.

На крају такве аргументационе линије обично долази закључак да "то није успело ни Виктору Орбану", те је неминовност једина опција која Европи стоји на располагању.

Како је умерена левица – социјалисти, социјалдемократе, зелени – актуелно усвојила фатализам, иако јој он историјски никад није био својствен?

Постоје два могућа објашњења: или је до те мере сигурна да је њен пут у пропаст исправан и етички супериоран, да се исплати све друге повући у провалију, или је код ње на делу когнитивни модел који је филозоф Гинтер Андерс (ако је то важно, први муж Хане Арент) назвао "слепилом за апокалипсу".

То што немачка канцеларка Меркел као заговорница политике отворених врата par excellence, формално припада једној конзервативној странци, не мења много горњу констатацију. Њен блок ЦДУ-ЦСУ већ се у себи диференцирао лево и десно у односу на актуелну тематику.

Потрага за кореном кризе

Мишљења да се с проблемом треба ухватити укоштац тамо где он ступа на европско тло, у Грчкој, постала су незаобилазни део свих политичких наступа.

Али, такве изјаве иза себе остављају само бизарни ехо: што га ватреније уверавају да се границе Европе бране у Грчкој, просечни Европљанин све мање зна шта се заиста догађа у Грчкој.

Да ли на Косу и Лезбосу влада улични рат између домаће мањине и очајне и агресивне избегличке већине? Да ли је егзекутива препустила улице хаосу? Да ли се такав видео-материјал не види на немачким и аустријским телевизијским каналима зато што је он обична манипулација десних популиста, или зато што показује скору будућност читавог континента?

Усред информатичког доба, Грчка тако постаје непозната земља, изолована лабораторија за тренинг европске будућности.

Реакција умерене европске левице на такав развој је фатализам, реакција популистичке деснице активизам савременог Хадријановог зида, шифра "Орбан".

Има ли сиромаштво нацију?

"Сиромаштво", под отменим називом "прекаријат", постало је у ових месец и по незаобилазна тема у свим европским дискусијама. У понедељак, 5. октобра, о томе ће се разговарати и на Самиту министара за социјалну политику ЕУ у Бриселу.

Ако премијери и канцелари још нису, министри за социјалну политику су и те како свесни да се прекаријат све јасније профилише у супротстављене топосе "домаћег сиромаштва" и "страног сиромаштва".

Питање тренутка је: ако немамо за све, ко нам је пречи? Левица се препознаје по томе што аутоматски и слепо одговара да помаже свима једнако, чак и ако снага актуелног притиска придошлица nolens volens (хтео – не хтео) само појачава домаћу беду.

За разлику од левице, популистичка десница идеолошки даје предност домаћем "малом човеку", али она није на власти. Тамо где су били, као у Аустрији под Хајдером, популисти су углавном давали само себи.

Са своје стране, заједнички европски органи не помажу превише како би се зона појачаних социјалних страхова домаћих очистила од идеолошке измаглице.

Према подацима Комесаријата за запошљавање, социјална питања и интеграције, скоро једна четвртина европског становништва живи или у сиромаштву, или у акутном ризику од пауперизације.

Од петсто милиона грађана ЕУ, 23 и по милиона је незапослено, од тога пет милиона младих.

Стопа незапослености није уједначена и креће се од пет одсто у Немачкој, до 25 одсто у Грчкој, но свеједно остаје Дамаклов мач на врату читаве Уније.

Да ли пре помоћи једној домаћој породици која већ годинама живи у стану с искљученим грејањем, нема пара деци да купи школске књиге, да ли ублажити бруталност немачког Harz Programm-a – или напротив, из буџета хитно преусмеравати средства на другу страну, а привреди и општинама разрезивати "порез" за интеграцију избеглица?

При томе "домаћа породица" не мора нужно да значи "хришћанско-староседелачка". Термин може да се односи и на муслиманске суграђане који већ деценијама живе у некој од европских земаља, некад интегрисани, некад иза менталних зидова дијаспоре.

Одговор који на све то нуди Маријане Тисен, бивша шефица белгијских демохришћана, сада комесарка ЕУ за социјална питања, граничи се са мађионичарским триковима: хитно отворити тржишта рада за придошлице, нема нових извора финансирања, истовремено интегрисати стотине хиљада нових становника и смањити "социјалну дивергенцију", то јест неједнакост међу домаћима.

Под контролом Тисенове стоје социјални фондови (ЕСФ) у висини од 20 милијарди евра, од тога је 20 одсто предвиђено за интеграцију миграната, средства су већ одавно наменски испланирана и већ сада пуцају због притиска нових таласа.

Само као поређење: прошле недеље је у Аустрији избила афера када је у медије стигао "тајни папир" министарства финансија, којим се за националну интеграциону политику до 2019. године предвиђа 12,5 милијарди евра.

Влада је демантовала аутентичност документа, али не пре него што је његова порука стигла до јавности: домаћи прекаријат није приоритет ове власти.

Путин зауставља сиријски егзодус?

Након ширења политичког фатализма, исфорсиране медијске изолације Грчке и новог фокуса на социјалну неједнакости, највећа европска промена тиче се става према руској интервенцији у Сирији.

Политичари у ЕУ признају да Русија не руши, већ долази на већ срушено. И за Брисел и за европске националне лидере неоспорно је да Москва не улази у туђи девичански државни простор, већ се само креће по рушевинама туђе спољне политике, пре свега америчке.

Али, ту се појављују два могућа решења, а Унији се не допада ниједно.

Сценарио 1: Русија је успешна. Руси одозго, шиитски режими одоздо, успевају да довољно ослабе Исламску државу у Сирији и Ираку и на тај начин зауставе пражњење тих територија и масовну сеобу према Европи. То би значило да је проблем у најгрубљим цртама решен, али и да се Запад нашао у монументалној кризи веродостојности.

Не зна се шта би у тој варијанти било страшније – да се Русији дугује захвалност, или да је западни рационализам у стању да изазове ирационалну кризу таквих размера.

Сценарио 2: Русија је неуспешна. На пропаст европске колонијалне политике, на пропаст америчке просветитељске политике грађења демократија на песку, надовезује се пропаст руске поправне политике. Исламска држава у наставку ојача, а нови таласи избеглица с Блиског истока, сад већ милиони, похрле у Европу преко Хадријанових зидова, жица и ограда.

То је наравно увек могуће, иако Москва има један велики адут за спречавање таквог развоја: Русија спасава диктаторе, Америка спасава демократије. Како на Блиском истоку има толико диктатора, али нема демократија, Русија, у односу на Сједињене Државе, има неупоредиво лакши посао.