Од позитивног права, до негативног става

НПТ је правна осовина око које су окупљене све земље чланице Нуклеарне агенције Уједињених нација. Ко је у том уговору, тај је у Атомској агенцији.

Логички закључак: после Унеска, Палестина је постала члан још једне специјализоване агенције Уједињених нација.

Ствар је само у томе да није – или у ствари јесте, зависи од тога ко гледа, с које стране света баца поглед и какву интерпретацију даје томе што види. Филозофи феноменолози би рекли: зависи од интенције.

Како би то Палестина могла да постане члан специјализоване агенције УН, када, прво, и није држава, већ аутономна област Израела, док сам Израел опет, као држава коју не признају неки муслимански суседи, није потписник НПТ-а? И друго, када у Уједињеним нацијама Палестина има само статус посматрача?

Треће, можда најважније, будући да се не тиче права већ пара – истина, Палестина је 2011. постала члан Унеска, али уз јасне протесте Сједињених Америчких Држава, у суми највећег финансијера организације за образовање, науку и културу при УН.

Вашингтон је тада зауставио плаћање контрибуција Унеску, који од тада губи 60 милиона долара годишње.

На питање РТС-а у париском седишту Унеска, стиже информација да "Сједињене Државе до данас нису обновиле режим уплата Унеску".

Статусно питање – само у директним контактима

Америка је највећи контрибутор и за Атомску агенцију у Бечу, покрива више од четвртине њеног буџета, који је, према подацима из 2012, износио 450 милиона долара. Када је на крилима успеха после уласка у Унеско почео зонски арапски лоби за улазак Палестине у Међународну агенцију за атомску енергију (IAEA), америчка штампа је писала да би и буџет бечке агенције био у опасности.

Истина, и тада су патриотски амерички медији упозоравали да би повлачење Вашингтона из буџета Атомске агенције више нашкодило глобалном утицају Америке него евентуални улазак Палестине у НПТ, те да до такве ситуације "неће доћи док Вашингтон не смисли начин да неутрализује ефекте таквог развоја".

На питање РТС-а, је ли Палестина постала члан НПТ-а, информативна служба Атомске агенције је тражила време да то "провери". Уместо одговора, након неколико сати је послат списак све 164 чланице НПТ-а, на коме нема Палестине. Значи – није.

Али, дипломатски трилер се ту не завршава. Палестина није чланица Атомске агенције, али актуелни списак на сајту Агенције бележи стање до марта ове године.

Ако је постала чланица, Палестина је то учинила крајем априла ове године, на састанку у Њујорку, приликом редовне петогодишње ревизије НПТ-а. Тако је барем писала иранска штампа, конкретно њени медији на енглеском.

Ево како је Палестина, према РТС-овом западном дипломатском извору, могла да постане члан НПТ-а. Тим уговором су предвиђена три начина придруживања: потписивање с ратификацијом, обично прихватање и наслеђивање статуса.

При потписивању с ратификацијом посебно је важна улога "депозитара", у овом случају три земље: Русије, Велике Британије и Америке. Оне се појављују као "чувари печата", управници административно-правног система НПТ-а, темељног уговора на коме почива Атомска агенција.

Реконструкцијом дипломатских информација, Палестина се у априлу/мају "регистровала" барем код једног депозитара – Русије, вероватно и код Велике Британије, и на тај начин, на мала врата и легалистичком заскочицом, кроз правну рупу, ушла у НПТ.

Правно гледано, довољна је "регистрација" код једног "депозитора" да би држава, ако је држава, била унутра – правно једноставно као прећи шенгенске границе ових дана.

Истина је да се међународно право некад представља као сет упутстава и препорука без јасне санкције, али свеједно, палестински статус унутар агенција УН политичким ефектима надилази све инвентивне домете дисциплине тумачења права.

На питање РТС-а, из америчког Стејт департмента је стигао промптни одговор: питајте Палестинце да ли они мисле да су у Атомској агенцији, Вашингтон мисли да нису.

„Што се тиче позиције Сједињених Држава, ми не верујемо да се Палестинци квалификују за улазак у НПТ. Као што стално говоримо, ми и даље верујемо да је преферирани пут до решавања израелско-палестинског конфликта да те две стране најпре у директним контактима постигну договор о коначном правном статусу."

Идуће године у Приштини

Преведено с дипломатског језика, Палестина не може да проблем статуса решава изокола, преко улазака у агенције УН.

Пре него што Тел Авив окруже међународним уговорима и сатерају га уза зид серијом свршених чинова, палестинске власти најпре морају да постигну директан договор с државом Израел, на чијој су територији они, за сада, само аутономна област.

За ЕУ, врло интересантна дипломатска ситуација. Унија с једне стране подржава "решење две државе" у Израелу, али с друге стране није спремна да настави да толерише палестинско-арапски лоби унутар организација и гремија Уједињених нација.

Још интересантнија за саму Србију, која се спрема за јесење заседање Унесковог Извршног одбора, где би се на разматрању могао наћи захтев Косова за улазак у ту агенцију УН.

Пођимо од тога да је могуће, иако не сигурно, да Сједињене Државе и ЕУ уоче правну паралелу између Палестине и Косова у односу на Унеско, па да зауставе приштински покушај. Ту не морају бити пресудна, и вероватно нису, српска настојања да такав развој помогну, уклештен брзим маршом правних сличности, и сам Запад би могао да стане на ту позицију.

За Србију би онда свеједно остао још један велики проблем, који се сада више не тиче међународног дипломатског фронта, већ домаће наслеђене ситуације.

Наиме, кроз југословенску комунистичку политику, за коју је тешко рећи колико је била политика а колико Титов емотивни избор, српска јавност је систематски навикавана да паушално осуђује израелску страну и у сваком елементу се сврстава на палестинску.

Ништа необично, сличну ситуацију је у аустријску политику увео и премијер Бруно Крајски. Крајски је водио пропалестинску политику доследног осуђивања Израела. Добар део јавности одрастао је и рефлексно се развио око таквих политичких мотива.

Неки то зову старим антисемитизмом, али једнако тако има аргумената да се то назове васпитавањем јавности у модерне политичке сврхе.

Српска јавност сада стоји пред изазовом "одвикавања" од пропалестинског рефлекса, да у новој ситуацији прихвати чињеницу како сваки дипломатски успех палестинске државе, уз све краћу временску дистанцу, делује као успех косовске државности.

Сваки међународни поен за Палестину је истовремено поен за Косово, односно минус за Србију у њеним настојањима да Приштину задржи у формално-правној вези с Београдом.

Једнако тако, сваки међународни неуспех Палестине показује да Запад почиње да пати под непредвидивим последицама релаксираног односа који је деведесетих година заузео према процесима стварања и одржавања међународног права.