Мали речник украјинске кризе

Ставови заузети том приликом цртају трасу идеолошке конфронтације којом ће се у непосредној будућности развијати делатни аргументи носилаца политичке моћи с обе стране.

Због тога изјаве и дискусије с бечког скупа заслужују да се, сажете у малом кризном речнику, нађу пред читаоцима. Метод коришћен у овом тексту заснива се, по жељи организатора скупа, на принципу јавне теме – анонимни говорници.

Безбедносна архитектура: Први спрат се урушава

Балтик. Како се украјинска криза продужава, тако мотиви балтичких земаља за све оштрије третирање Русије постају све сумњивији. Дискусија у бечкој палати "Лихтенштајн" изнела је на светло узнемирујућу чињеницу да Балтик изгледа жели коначни обрачун са Русима. Осећа да је куцнуо час да се освети за трауме из совјетских времена. Колико због тога уопште има смисла у најављеним плановима САД да пошаљу тешко наоружање у те "немирне земље" ("itchy countries"), како се реторички упитао један учесник дискусије.

Безбедносна архитектура. То је без премца била најчешће понављана фраза. Она конотира не толико појам, колико предмет, техничку конструкцију која је корак по корак изграђивана од 1955. године (повлачење Руса из Аустрије), преко сређених односа Хладног рата, до успостављања пријатељских односа НАТО–Русија (1994, Partnership for Peace) и даље.

Украјинска криза је у моменту срушила читаву ту пажљиво грађену конструкцију и гурнула свет у најопаснији период од Кубанске кризе у Заливу свиња 1962. године.

Последњих 25 година је бачено у воду: границе се поново мењају силом, Европа се ремилитаризује, нова нуклеарна криза је на видику и све то тврди Запад. Руси са своје стране шире фокус и подсећају на распад Југославије. Један учесник са арапског простора није крио констернацију – док у његовом делу света гину стотине и хиљаде дневно, инсистирати на томе да је Украјина камен темељац светске безбедносне архитектуре чисти је "obscenitet".

Будимпештански меморандум. Документ је потписан у децембру 1994. између САД, Русије, Украјине и Велике Британије, а убрзо су му се придружили Француска и Кина. Он обележава улазак Украјине у НПТ (међународни уговор о неширењу атомског оружја), а заузврат, пет сталних чланица Савета безбедности УН гарантовало је Украјини да ће заједнички бдети над њеним територијалним интегритетом и суверенитетом.

Што он данас није вредан ни колико папир на коме је написан, није искључива кривица Русије. Један учесник скупа у Бечу овако је сажео преовлађујући осећај украјинске политичке јавности: "Били смо будале што смо Русима вратили нуклеарне главе."

Будућност. Она је, сасвим изненађујуће, неизвесна. Из немачког угла, најреалније је преплитање три паралелне акције. Русија ће учинити све да Украјину држи у стању рата, али ће свеједно пазити да остане испод линије озбиљне ескалације.

Украјина ће учинити све што може како би спровела тражене реформе, али ће свеједно остати испод оптимума, а Запад ће учинити све што може против Русије, али неће ући у рат са њом. Укратко – нико неће ништа учинити до краја. Сви пате, али ће Украјина прва пропасти.

Хладни рат. Од застрашујуће перспективе на почетку украјинске кризе, Хладни рат је прошао кроз вредносну трансформацију и сада је на конференцији у Бечу са стране Запада зазиван као добродошла солуција. Пре је само изгледао опасно, док то у ствари није био. Нису гинули људи, било је мирно.

Да, ми желимо нови хладни рат, зато што он доноси транспарентност и мир, рекао је један од источних Европљана. Руска страна исправља: ми смо већ у хладном рату, али малом, зато што је он само европски, јер остатак света није брига.

Механизам идентификације по Фројду

Идентификација Европе с Украјином. "Украјина, то смо сви ми", чуло се са западне стране у небројено варијација, а судбину унитарне Украјине Запад је претворио у судбину Европе. Техничка образложења су се кретала аргументацијом "безбедносне архитектуре". Због тога је за Русију важно "да Украјина као држава не успе".

Логика западне стране је да ако се Украјина распадне као држава, то као консеквенцу има поделу Европе. У одговорима руске стране пробијала се збуњеност над тиме да се Европа везала ланцима за украјинско дрво.

Империја. Све империје су до сада пропале, последња од свих Совјетски Савез. Његов распад означио је крај империјалног менаџмента међународних односа. Незадовољна тиме, Москва сада води ревизионистичку и реваншистичку политику, не би ли вратила точак времена, објашњава америчка страна. И зато је Украјина кључна за европску безбедносну архитектуру.

Интеграција. Појам употребљаван у врло комплексним варијантама, од интеграције у вредносне системе и цивилизације, до чланства у политичко-економским и војним савезима.

Са руске стране стиже објашњење да нема интеграције Украјине у Европу, док прво Русија не буде интегрисана у Европу. Иза тога се крије културни традиционализам. Изгледа да је Запад приликом удварања Украјини направио грешку – прво је требало испросити старију сестру, па тек онда млађу.

Америчким дискутантима је било стало да покажу како је Русија била та која је бацила у ветар последњих 25 година интеграције у западне системе. Аргументација се одвијала по реторичком набрајању шта се све Русији "дало" (у смислу допустило) од распада Совјетског Савеза – модернизација, партнерски односи, улазак у организације светског економског поретка, стално чланство у Савету безбедности.

Гледано тако, Русија би требало да буде захвална, а није. Руски говорници дају наравно другачију интерпретацију последњих 25 година – Русија је давала и чинила уступке.

Између осталог, "поклонила" је Западу распад Југославије, помогла логистички у мисији у Авганистану, игнорисала катастрофу ирачке интервенције и подвукла црту тек после либијске. Запад би дакле требало да буде захвалан, а није.

Компромис. У два дана та је реч изговорена један и по пут. Први пут директно од једног руског учесника, а други пут индиректно од једног немачког парламентарца у форми "да се Путину мора понудити решење које му чува образ", што се дедуктивно може протумачити као позив на компромис. Поука: оставити сваку наду у компромис.

Људска права. Представник једне невладине организације упозорио је како обе стране (Кијев и проруски побуњеници) крше људска права и убијају. "Посебно би требало ставити Украјину под лупу, и Кијеву коначно поставити неугодна питања." Тема није даље разрађивана.

НАТО–Русија. Темељни уговор (Founding Act) који регулише њихове односе потписан је у мају 1997. У недељи када су обе стране, за сада вербално, ушле у нову трку у наоружању, тај документ заслужује пажљиво читање. Обе стране се обавезују да неће слати нуклеарно и конвенционално тешко наоружање у земље централне и источне Европе.

Америка се управо спрема да то уради, оправдавајући се тиме да је Русија то већ урадила кад је узела Крим. Добар део дискусија на скупу у Бечу вртео се око национално обојених интерпретација тих чињеница.

Пар пута су се чуле дискусије у смислу "да ли либерална цивилна друштва још уопште имају контролу над војском?" Један врло високи генерал Северноатлантске алијансе, чији су представници иначе били врло бројни на скупу у Бечу, осетио се позван да умири страхове изјавом: "Сваки дан осећам цивилну контролу на својој кожи и она долази у облику политичке стратегије одозго."

Зна ли другарица Москва шта раде њени мангупи?

Неурачунљивост Москве. Неколико дискутаната, углавном из Америке и Украјине, описало је политику Москве као деструктивну и аутодеструктивну. Москва не следи политички рацио, већ задовољава своје трибалне мотиве.

У политици према Украјини "није реч о националним интересима Русије, већ о приватним интересима људи око Путина". Да време није тако "очајно за историчаре" (један руски дискутант) било би лако доказати да Русија напротив први пут у својој новијој историји реагује рационално, промишљено и следи циљеве који више нису мегаломански.

Одвраћање. У Бечу је тај термин коришћен тако да уједињава тролист deterrence (нуклеарно застрашивање), containment (заустављање), engagement (сарадња).

Али, још од "лингвистичког обрта" Сосира и Витгенштајна средином прошлог века, зна се да речи знају да буду невероватно подле и да се у њима крију комплексне етимологије. Енглески "engagement" значи сарадњу, обавезу, веридбу, искорак у ново, али и битку, брзе ратне операције, неку врсту малог "blitzkriega". "To engage" (ангажовати) Русију, може значити много тога и није никад лаж.

ОЕБС. Био је практично на издисају до избијања украјинске кризе, сада је поново у игри и то у великом стилу, као фризирана машина за трку. Једина паневропска безбедносна организација, толерисана тамо где НАТО није, ОЕБС сада рачуна на стабилан политички мандат и јаку ауторизацију са националних нивоа. Његова посматрачка мисија у Украјини лако може постати језгро будуће peace-keeping мисије Уједињених нација, чуло са више страна на бечком скупу.

У документу "Научене лекције из Украјине", пригодно представљеном том приликом, немачки дипломата Волфганг Ишингер споменуо је пет тачака за "фризирани" ОЕБС, пре свега његове капацитете превентивне дипломатије.

Необично је да Ишингер при томе није користио међународну реч "превенција", већ уско немачку "Verhüttung", која се у германским културама одомаћила као термин за контрацепцију. "Контрацептивна дипломатија" на украјинском примеру оставља утисак као да је светска политика ту ухваћена у неком врло непристојном чину – хтела би добар провод, али без последица.

Хладни рат најбоља "контрацепција", за детаље питати Дачића

Поверење (trust). Друга по учесталости реч изговорена на скупу у Бечу. Како вратити изгубљено поверење на свим странама? Само једна институција се за то квалификује, а то је ОЕБС. Ту је Србија и њен министар Дачић још шест месеци, после председање преузимају Немци, након њих Аустријанци.

Још две и по године фер шанси да избегнемо рат. "Знамо како се то ради, јер смо то једном већ урадили", чуло се на конференцији. На питање "како", одговор је уз добру контрацепцију.

Слободни избор. Теоретски, постоји више могућности који ће безбедносни режим једна земља изабрати. Практично, једино се одлука у корист НАТО алијансе рачуна као пристојна. У Бечу је око тога изговорено много патетике ("Европа није географски појам"), религије ("треба нам нови политички тестамент"), чак и глупости ("Јапан је био више европски него источна Европа под Русима").

Зашто одмах размишљати о припадности "цивилизацији", зашто за почетак не погледати мале моделе као што су војна неутралност, Охридски споразум, кипарски случај, аутономија Јужног Тирола. На ове руске ставове није било одговора, зато је уследила руска примедба о "очајним временима за историчаре".

Украјина. Мора под хитно да постане атрактивна за стране инвеститоре! Један глобално познати финансијер и доброчинитељ изјавио је како је пријатно изненађен "размерама и темпом којим се украјинска пословна клима мења у добром смеру". На тај начин би Украјина постала атрактивна и за Русију, и то "као пример за углед Москви".

Украјина је, међутим, и оваква каква је, довољно атрактивна за Русију. Питање се пре поставља – зашто је тако атрактивна Западу? Више западних дискутаната је чак било мишљења да финансирати Украјину овог тренутка значи "сипати новац у шупљи контејнер".

Замрзнути конфликт. Кијев би требало да се радује ако на Истоку добије "замрзнути конфликт" уместо тренутног, "врућег" (украјински дискутант). Зашто? Зато што је Украјина "била довољно глупа" да верује у Будимпештански меморандум, па је стога изгубила способност контрацептивне дипломатије и пала на лествици безбедносне архитектуре.

Запад као нови политички феномен. То је тако комплексна изјава, да заслужује посебну анализу, најбоље уз помоћ антидепресива.