Да ли се Африка сели у Европу?

Службене статистике светске Агенције за избеглице (УНХЦР) нису од велике оперативне помоћи. Тренутно су у оптицају бројеви који се односе на прву половину прошле године, а до краја јуна се очекује годишњи извештај за читаву 2014. Тај споровозни дневни ред игнорише ситуацију која поприма карактеристике сеобе народа, а смирује тамо где не би смела.

Године 2013. УНХЦР је рачунао да се глобално нешто више од 50 милиона људи налази у статусу избеглица, а у првој половини прошле године исти извор говори о приливу од нових пет и по милиона.

А ове? Бројеви драматично расту, а да се до сређене статистичке обраде још није дошло. Док представници УНХЦР-а говоре о 100.000 нових азиланата и избеглица који су од јануара до маја ове године прешли спољне европске границе из правца Средоземног мора, Немачка оперише са пола милиона до краја 2015. само унутар својих граница.

Питање: Куда иде Европа?, не може се поставити чак ни реторички. Европа не иде никуда, али се Африка креће, поморским путем сели у Европу, једна стотина хиљада за другом.

Даблински договори о избеглицама и азилантима – од јула 2013. на важности је већ трећи – само административно спречавају да иста особа подносе захтев у више земаља ЕУ. Ти документи ни у једној варијанти не регулишу квоте, а сву бригу пребацују на прву земљу уласка.

Источноевропљани су највећи противници праведне "расподеле" избеглица и азиланата, што значи пропорционално према броју становника. Естонија, на пример, одбија да прими било кога. Летонија пристаје да узме 50, а Литванија 250.

Социјалдемократе (1945–2015), покој им души

Кап у мору, поготову када се зна да је Аустрија (по броју становника отприлике велика као и Србија) до прошле недеље примала 250 захтева за азил дневно.

С обзиром на глобалну демографску тектонику, да ли је превише ситно почети са тиме како се она одражава на аустријску политичку климу?

Само кратко о томе шта се то догодило у Аустрији прошлог месеца: У Бургенланду и Штајерској су социјалдемократе и народњаци изгубили између шест и девет одсто гласова сваки, док су Штрахеови слободари придобили шест до 16 одсто нових гласача. У Штајерској, као највећој аустријској провинцији, сада тек неких један и по одсто дели слободаре од другопласираних народњака, а народњаке само 0,8 одсто од првопласираних социјалдемократа.

По политичкој математици, ситуација фрапантно личи на Беч после савезних избора у зиму 1999, када је трећи (Шисел, ÖVP) уз помоћ другог (Хајдер, FPÖ) оформио коалицију против првог (Клима, SPÖ) и провоцирао међународне санкције против Аустрије.

Како би спречио народњаке да поново, сад на нижем нивоу, потрче у загрљај Штрахеу, социјалдемократски гувернер Штајерске је функцију добровољно уступио народњацима. На ужасавање партије на савезном нивоу.

У Бургенланду је ствар, из социјалдемократске визуре, још гора. Како би ефикасно спречили народњаке да се удруже са Штрахеом, локалне социјалдемократе су, упркос молбама, упозорењима и уценама са савезног новоа, сами оформили коалицију са слободарима.

Социјалдемократска странка Аустрије и премијер Фајман од тада леже на интензивној нези. Шта ће тек онда донети октобарски избори у Бечу? Штрахеа као градоначелника? Непактирање са "фашистима" и "Трећим рајхом" (Тања Весели, SPÖ, градска влада Беча, у изјави о слободарима) било је последње морално уточиште аустријске умерене левице, табу без рока трајања, одавде до вечности.

Бес, љутња и неверица стижу са интелектуалне и уметничке сцене. Реакције су повремено инвентивне, као на пример кад филмски редитељ Давид Шалко објављује умрлицу "SPÖ 1945–2015". Некад грубе и увредљиве, као кад познати новинар и аутор Петер Хуемер врло агресивно преиспитује интелектуалне квалитете Штрахеа и његовог бирачког тела.

Аустријско бирачко тело све глупље? Како се узме. Конзервативци историјски уче брже од социјалиста. Министарство полиције (шеф Микл-Лајтнер, ÖVP) је пре два дана зауставило сваку даљу обраду захтева за доделом азила – шлус. Готово је док и други у ЕУ не почну да испуњавају своје обавезе.

Херман Шиценхофер, нови гувернер Штајерске из странке ÖVP, већ је обрадовао све противнике политичке коректности изјавом како се "сви актуелни политички потреси догађају због ситуације са странцима, који изнутра изједају демократски систем, а једино FPÖ проналази праве речи да опише проблем. Откако је кренуло подизање шатора, Штрахе мирно може да остане на Ибици – довољно је да се врати дан уочи избора".

"Странци", међутим, више нису она малобројна, лако прилагодљива, у међувремену релативно добро интегрисана категорија придошлица из '60-их, '70-их, '80-их, па чак и '90-их година. Сад се под њом подразумевају непрегледне масе економских емиграната и ратних избеглица из Африке, са Блиског истока, из Авганистана, Пакистана и руске Чеченије.

Тип ислама који они доносе, комбинован са размерама демографског притиска, довешће до даљих политичких потреса у Аустрији, јуче и сутра у Француској, прекосутра у Немачкој.

И зато су аустријски локални избори важни, јер та земља још од избора 1999. функционише као политичка лабораторија модерне, прилагодљиве и, о ужаса, образоване деснице. На примеру Аустрије се тачно види како се бирачко тело, једном стављено у покрет притиском неинтегрисаног ислама, константно помера удесно.

"Лакомисленост без граница"

Под тим насловом се у аустријском дневнику Пресе прошле недеље појавио текст који потписује Рогер Кепел, новинар који је дуго година био главни уредник немачког Велта, а сада швајцарског магазина Велтвохе.

Његов коментар одјекује као посмртно звоно либералној политици отворених врата по сваку цену:

"Док демографски притисак из Африке расте, европски политичари одговарају да треба примати што више илегалних економских миграната, погрешно названих избеглицама. Што је већа пријатељска понуда места с наше стране, то је већа потражња с њихове. Јужне европске границе зврје отворене као врата на шупи.

У принципу је свима све јасно, али нико се не усуђује да то обелодани: оно што се пред нашим очима одиграва јесте широка злоупотреба права на азил од стране илегалних економских миграната, а гажење закона је службено толерисано од стране европских политичких елита.

Трагичне слике и извештаји о преврнутим кријумчарским бродовима и жртвама на отвореном мору воде у погрешном смеру. То је мањи, драстични део. Већина илегалних миграната успева да пређе Средоземно море. За њих се исплати свака инвестиција не би ли се ишчупали из економски мртвих зона Африке и арапске Азије и обрели у европским приликама рајског благостања. Телевизијске вести говоре о ратним избеглицама из Сирије, трудницама и деци, али оно што слике показују су углавном млади и здрави црни Африканци док путују према северу.

Појединачно гледано, неки од њих вероватно и испуњавају услове Женевске конвенције о избеглицама. Међутим, чињеница да илегални мигранти који прелазе преко Средоземног мора плаћају хиљаде франака кријумчарима, свесно користе дуге и опасне руте, говори у прилог томе да ту није у питању спас од прогонитеља, већ бекство из материјалне беде.

Само један апсурдни пример међу многим другим: најбрже растућа група подносилаца захтева за азил у Швајцарској нису Сиријци, већ Албанци с Косова. При томе се швајцарска и немачка армија већ годинама раме уз раме брину о реду на Косову – од кога дакле ти 'азиланти' беже?"

Кепелови савети: затворити границе према средоземном југу. У законској и политичкој пракси коначно раздвојити појмове "азил", "избеглица" и "економски мигрант". Приупитати около зашто богате муслиманске земље као што је Саудијска Арабија не узимају муслиманске избеглице. Приватна иницијатива је добра – али са државним наредбама и трошењем пара пореских обвезника је готово.

Наравно, не треба заборавити да је Кепел на изборној листи СВП-а, швајцарске националистичке, десно популистичке партије, за коју ће се кандидовати на наредним парламентарним изборима. Затварање носа и окретање главе ту не помаже, јер је СВП већ сада најјача фракција у швајцарском парламенту (62 места од 240).

Кепел је десничар, али управо је о томе реч у овом тексту. Европа, свеједно да ли ЕУ или не, силом прилика постаје интелектуално десна. Тамо је из све снаге гура неодговорна интелектуална левица.