Балада о добром Европејцу

Службена немачка политика, која се у међувремену претворила у најснажнијег европског заговорника пооштравања санкција, и даље покушава да однос према Русији држи под плаштом политике и дипломатије, иако у земљи расте отпор привредних субјеката, приватних и државних, који те мере дефинишу у терминима нежељеног и опасног економског рата са Москвом.

Позивајући се на "кругове у ЕУ", бриселски новински портал ЕУобзервер је недавно објавио прве озбиљније процене ефеката санкција на привреде обе стране. Општи закључак: Нас боли, али њих боли више.

Према тим проценама, Русија би ове и идуће године изгубила 100 милијарди евра, док би ЕУ као блок изгубила 40 милијарди ове, 50 милијарди идуће године. У простој рачуници то дође на исто, али, теше се "кругови у ЕУ", то је за руску економију смањење од скоро пет процената, за ЕУ само 0,3 ове и 0,4 наредне године. 

Политика кратког погледа и брзе руке 

Те санкције би Аустрију могле коштати близу милијарду евра и једанаест хиљада радних места, па није ни чудо што се ова земља налази у групи која се противи даљој казненој политици према Москви.

Али, док ЕУ и даље троши своју снагу да би пронашла и стала на границу која политичке санкције дели од економског рата, већ јој се појављује следећи проблем за чије решење она није спремна, али се свеједно њиме поиграва: отворени рат Русије и Украјине.

Аустријски политиколог и специјалиста за Русију Герхард Мангот већ месецима упозорава да санције против Русије, поготову други и трећи, или могући четврти талас, воде у катастрофу – али тек сада његове изјаве добијају већу медијску пажњу.

Санкције ЕУ би могле изазвати "директан руско-украјински рат" зато што је Кремљ "стављен у позицију да више нема шта да изгуби" па према томе може само "очврснути у својим ставовима према Кијеву", пише Мангот у коментару за Винер цајтунг (Wiener Zeitung) који преноси и национална телевизија ОРФ.

Истина је, тврди Мангот, ЕУ не мора да се боји да би Москва проглашавала узвратне економске санкције према Бриселу, јер би тиме више нашкодила самој себи, "али зато и те како располаже потенцијалима и средствима да нашкоди неком другом – Украјини".

Москва би могла "битно да пооштри постојећа трговинска ограничења у односу на Кијев, чак и да протера украјинске гастарбајтере, што би за ЕУ екстремно поскупело економску стабилизацију Украјине", коментарише Мангот.

Украјина – европски Вавилон?

Да ли то Украјина полако постаје Вавилонска кула Европске уније? Да ли Унија на примеру руских санкција доказује своју моћ глобалног политичког играча, или лечи колективне трауме из доба идеолошки и полицијски подељеног континента – или само чини пријатељску услугу Вашингтону?

Шта ако Кремљ тако подигне цену "јединствене" Украјине, до те мере "фризира" њену политичку вредност да је Европљани могу платити само радикалним губитком економске и финансијске моћи, у перспективи властитим распадом?

Европска унија се све мање бави својим унутрашњим проблемима, а све више "туђим". Свакако се може аргументовати да у глобалном свету категорија "туђих проблема" не постоји, већ се све одвија по принципу спојених судова, али овде је на делу сасвим прагматична разлика: "унутрашњи проблеми" би били они које је ЕУ у стању да реши, "туђи" они који надилазе њене снаге, ресурсе и политички утицај.

Тако ЕУ појаву неких унутрашњих проблема још увек доживљава као изоловане невоље, а не као кохерентни систем сигнала упозорења.

Уличне борбе у Варшави прошле недеље на национални "Дан уједињења" већина новинских извештаја олако подводи под "борбе хулигана и десних екстремиста са полицијом", значи неку врсту урбаног фолклора данашњице.

Пољски социолог Рафал Панковски у интервјуу Шпиглу даје много суморнију дијагнозу: У Пољској се унутар себе урушава конзервативно-националистички блок, а како неки други тамо практично и не постоји, то је врло оминозан развој ситуације.

Владајућа коалиција Грађанске платформе и Пољске народне партије, једнако као и опозициона Партија права и правде, све конзервативне и националистичке у различитим градацијама, добијају "пливајућу" границу према екстремној десници.

Сто хиљада људи се прошле недеље на улицама Брисела тукло с полицијом због мера штедње националних белгијских власти, које су подигле старосну границу за одлазак у пензију на 67 година и укинуле аутоматско прилагођавање плата и инфлације.

Бес демонстраната је долазио од става да се то у самом географском срцу Европске уније разграђују стубови социјалне државе.

Штрајк Синдиката возача локомотива (35.000 чланова) данима је држао Немачку у саобраћајној блокади, остављајући владу Ангеле Меркел да се колеба између признања да је беспомоћна или пораза.

Окончан је преко чисте емотивне платформе, тако што је синдикални шеф Клаус Веселски објавио да "не жели да квари прославу округле годишњице пада Берлинског зида".

Од тада, Веселски је име које су упамтили сви медији и сви синдикати широм ЕУ, а посебно, како се овде пише, они у Италији.

И док италијански синдикалци анализирају тактику немачких колега, догађаји од пре неколико дана показују сву разноврсност социјалних потенцијала за провале насиља по римским предграђима.

Талас избеглица из Северне Африке и Средоземља који се обрушава на Италију као географски прву земљу на путу у благостање ЕУ, ствара код домаћих опасну климу социјалних ресентимана и расистичких испада.

Не може се рећи да ЕУ не чини ништа како би са Италијом поделила економски терет избеглица, али она не препознаје да је тај тип насиља биљка која тек расте.

Бугарска и Румунија се економски гуше, чак горе него у време уласка у Унију, док се истовремено Србија – чија привреда из комплексних историјских разлога исто није добра, али у сваком моменту боља од два "европска" суседа – држи на дугом штапу.

Ни помислити како би се економије све те три балканске земље подигле са милијардама евра које ЕУ скупља за "откуп" Украјине од Русије, како би се њихове унутрашње социјалне ситуације консолидовале и позитивно одразиле на тржите рада читаве Уније!

Или, шта је на пример с Хрватском, која ће ускоро од читаве социјалне стратификације имати само ветеране, дугове и грађанску класу која је банкротирала – да ли би се можда њој могло помоћи, како би се спречио њен даљи пут у политичку радикализацију?

Вавилонска дилема ЕУ: Градити Кулу или путеве?

Како то изгледа кад ЕУ скупи снаге као тим и помаже својима, види се добро на примерима Грчке, Ирске, Шпаније или Португалије – помоћ је можда била груба и маћехинска, али она дефинитивно даје резултате.

Европски статистички биро Евростат објавио је пре два дана информације да грчки друштвени бруто производ поново расте (0,7 одсто) и то након шест година стагнације.

Али у категоријама политике моћи, та врста посла се показује као превише приземна и досадна, па није искључено да управо ту лежи главни проблем ЕУ.

Унија би се одједном радије бавила грандиозним политичким шемама, заборављајући да је постала велика и утицајна тако што се дуги низ година бавила "домаћим" проблемима, онима које је могла да реши.

Метафорички би се могло тврдити да је ЕУ постала богата не тако што је градила Вавилонску кулу, већ путеве и водоводе између вавилонских насеља, што је сељацима куповала боље плугове и субвенцијама одржавала социјални мир.

Нажалост, градити Кулу је далеко интересантнији историјски изазов, док је све друго досадан и некреативан посао којим се осигуравају ситне људске среће.

И зато се ЕУ спрема да Русима "откупи" Украјину – па шта кошта!

Ниче у тексту "С оне стране добра и зла" пише о "добром Европејцу", који се сместио у међупростору између националистичких осећаја и наднационалног грчко-римско-хришћанског наслеђа, који се истовремено ужасава над категоријом "политичара кратког погледа и брзе руке" који би могли да угрозе заједничку европску кућу у настајању.

А заједничка европска идеја је за њега, пре 140 година, била један од неколицине логичко-неминовних елемената смештених "са оне стране" моралних судова и оцена.

"Добар Европејац" би према том тумачењу био онај који европску идеју неће да сахрани под теретом немогућих подухвата. Укратко: прагматичар силом прилика.