Токио, самоспаљивање у знак протеста

То је ове године у Токију друго самоспаљивање у знак протеста.

У јапанској престоници Токију мушкарац, за сада непознатог идентитета, извршио је самоубиство спаљивањем у знак протеста због политике јапанске владе, јављају домаћи медији.

Телевизија ТБС извештава да је јуче око седам часова увече по јапанском времену токијска полиција добила дојаву о пламену од десетак метара у парку Хибија, који се налази у непосредној близини јапанског парламента и владиних зграда у центру града.

Када су престонички ватрогасци и полиција стигли на лице места, схватили су да је реч о самоубиству.

Они су у близини угљенисаног тела нашли поруку упућену премијеру и посланицима парламента у којој је писало да је реч о чину у знак протеста против политике владајуће коалиције, која је половином ове године донела ново званично тумачење Устава, чиме је резервисала право на колективну одбрану и ангажовање јапанских војника у борбеним операцијама ван своје територије.

Критичари владе у Јапану тај њен потез виде као штетно одступање од деценијске политике решавања међународних конфликата дипломатским путем и немешања у туђе оружане сукобе, јер ново тумачење Устава отвара могућност да јапански војни ефективи буду ангажовани да помогну америчке трупе чак и ван своје територије, када сам Јапан није директно нападнут.

Самоспаљивање мировног активисте у Токију други је такав случај од јула ове године, када је јапанска влада објавила промену тумачења Устава.

Могуће је да су се за тај драматични облик протеста одлучили јапански будистички монаси, међу којима има бескомпромисних заговорника пацифизма, и то по угледу на будисте из Јужног Вијетнама шездесетих година прошлог века.

Измењен дух "Устава мира"

У члану 9 јапанског устава пише да се "јапански народ, са искреном жељом за остварење међународног мира заснованог на правди и реду, заувек одриче војне силе и претње војном силом као средства за решавање међународних сукоба".

Много грађана у Јапану поносно је на Устав и вишедеценијску мирољубиву политику своје земље у међународним односима, и противе се покушајима са врха да се тумачење по којем тај члан дозвољава само вођење одбрамбеног рата на својој територији измени или игнорише.

Наиме, већ читаву деценију владе које формира доминантна снага у политичком животу Јапана – Либерално-демократска партија настоје да наметну ревизију највишег правног акта земље, познатог као "устав мира", како би створиле правне услове за колективну одбрану и борбено ангажовање јапанских трупа ван своје територије.

Та настојања имају за циљ јачање војног савеза са САД, што треба да Јапану омогући да се боље супротстави изазову који за њега представља јачање војне моћи Кине и Северне Кореје.

Иако владајући ЛДП од краја 2012. године у оба дома јапанског парламента има већину која му омогућава ревизију члана 9, та странка се управо због отпора грађања уздржала од измене Устава.

Ипак, уместо отворене ревизије, у јулу ове године влада на чијем је челу Шинзо Абе објавила је ново тумачење Устава по којем Јапан има право не само да брани себе већ и да војно прискочи у помоћ другим земљама, под условом да и њему самом јасно прети опасност.

Тиме је јапанска држава практично збацила уставно ограничење за коришћење војних снага, и за себе резервисала право на колективну одбрану и ангажовање јапанских војника у борбеним операцијама ван своје територије.

То значи да би јапански војници могли да се укључе у борбу у случају да Сједињене Америчке Државе, најважнији војнополитички савезник Земље излазећег сунца, буду нападнуте од неке треће земље или паравојне организације и ван територије Јапана, али само ако влада у Токију оцени да тај напад угрожава и безбедност Јапана.

Влада у Токију је такође ове године попустила када су у питању до тада врло строги, самонаметнути критеријуми за извоз јапанске војне опреме да би стимулисала иновације и производњу у области војне индустрије.

Раскорак између владе и грађана 

Упркос инсистирању владајуће партије да је новим тумачењем Устава и либерализацијом извоза наоружања Јапан само себи дозволио оно што све друге земље већ одавно чине и тако коначно "постао обична земља" у војнополитичком смислу, немали број новинара и грађана те потезе владе види као одступање од вишедеценијске пацифистичке политике која је, по њима, Јапану донела мир, економски просперитет и велики међународни углед.

Либерално-демократска партија је на изборима у децембру 2012. године однела велику победу, превасходно због разочарања грађана у економску политику коју је до тада водила ривалска Демократска партија и због темпа обнове подручја настрадалих у великом цунамију 2011. године који је спорији него што се очекивало.

У престоници Токију у последње две године у више наврата су одржане демонстрације у којима је влада позивана да одустане од, како су незадовољни грађани и опозиционари тврдили, "кршења" и "кварења" Устава.

Грађани који заговарају дословно спровођење одредаба из члана 9 Устава сматрају да се влада његовим новим, слободним тумачењем оглушила о жељу народа да Јапан настави мирољубиву политику, те да је на мала врата протурила ревизију Устава.

Они такође страхују да ће одступање од мирољубивих одредаба Устава можда у будућности увести Јапан у рат, те да је стога питање измене тумачења члана 9 требало да буде изнесено на референдум.

Погрешно пласирани Нобел?

Иако све више јапанских грађана сада под утицајем честог и необично детаљног медијског извештавања о "агресивном понашању Кине" у територијалном спору око острва Сенкаку (Дијаоју) у Јужном кинеском мору, почиње да са наклоношћу гледа на ревизионистичку политику владе према Уставу, велики део јавности и даље се односи према члану 9 са огромним поштовањем и опире се његовој маргинализацији и промени.

Ове године за Нобелову награду за мир били су предложени и јапански грађани који су се месецима супротстављали настојањима владе у Токију да измени или слободно протумачи кључни члан Устава те земље који се сматра браником јапанског пацифизма.

Међутим, комисија за доделу Нобелове награде одлучила је да то признање уручи пакистанској девојчици Малали Јусуфзаи, борцу за право деце на образовање и индијском активисти Каилашу Стартију, који се већ више од деценије бори против искоришћавања деце као јефтине радне снаге.

Мада ови добитници несумњиво заслужују велико признање, стриктно говорећи – они су борци за права деце, а не за мир. Иако се комитет у Ослу руководио племенитом жељом да скрене пажњу светске јавности на тежак положај деце у јужној Азији и инспирише младе да попут Малале захтевају своја права, он је, нажалост, тиме пропустио прилику да ода пошту јапанским грађанима који су такође били номиновани за Нобелову награду за мир, а дословце су се борили за пацифистичке циљеве.

Позитивна одлука комитета у Ослу тим јапанским грађанима је могла да пружи снажан аргумент у борби за одбрану члана 9, охрабри их и удахне им нову снагу у осетљивом тренутку, када је влада управо објавила историјски заокрет којим се удаљава од пацифистичке политике.

Додела Нобелове награде за мир јапанским пацифистима могла је и да успори спровођење у дело новог владиног тумачења Устава, односно да бар привремено замрзне наоружавање Јапана, чиме би можда очајнички чин саможртвовања у Токију био избегнут.