Криза у Украјини штети и Јапану

Криза у Украјини рефлектује се и на односе Русије и Јапана, те на територијалне аспирације Земље излазећег сунца која се нада повратку јужних Курилских острва које су на крају Другог светског рата окупирале јединице Црвене армије.

Званични Токио је, делујући у кординацији са САД и земљама Европске уније, у априлу забранио улазак 23 руска званичника у Јапан због припајања Крима. Те санкције проширене су забраном уласка за још 40 појединаца и замрзавањем новца два руска предузећа након обарања малезијског путничког авиона над Украјином.

Русија је раније током овог месеца узвратила контрасанкцијама, забрањујући улазак појединим јапанским званичницима и отказујући дипломатски састанак на нивоу функционера министарстава спољних послова.

Такође овог месеца, Русија је одржала релативно малу, али симболичну војну вежбу на територији спорних Курилских острва у којој је учествовало хиљаду војника са артиљеријом и хеликоптерима.

У јапанским медијама, где се припајање Крима осуђује као грубо кршење међународног права, могу се видети чланци који указују на дугогодишњу експанзију НАТО-а као фактор који стоји иза догађаја у Украјини, али и мишљења о томе да би Јапан требало да се активније укључи у покушаје економског кажњавања и међународне политичке изолацију Москве, упркос свом деликатном војнополитичком положају у односима са Русијом.

Тако, на пример, тиражни јапански дневник Маињичи пише да би Јапан требало да откупи два војна брода класе "мистрал", које је Русија већ уплатила Француској, и на тај начин Паризу олакша тешку одлуку о раскидању уносног уговора са Русијом вредног 1,5 милијарди долара.

Лист наглашава да би тиме Јапан, истовремено, ојачао сопствену морнарицу, што је и, иначе, један од циљева владе премијера Шинзо Абеа која покушава да парира расту кинеске војне моћи у Пацифику.

Сложени историјски односи Русије и Јапана

Јапан већ деценијама захтева повратак острва Кунашири, Еторофу, Шикотан и Хабомаи које је у августа 1945. године заузела Црвена армија након што је Земља излазећег сунца, после шокантног разарања Хирошиме и Нагасакија капитулирала, суочена са претњом даљег нуклеарног бомбардовања од стране САД.

Две године касније, Совјетски Савез је учврстио своју контролу над тим острвима из Курилског ланца тако што је протерао све Јапанце који су ту живели.

Односе Јапана и Русије, односно Совјетског Савеза, у првој половини прошлог века обележио је низ оружаних сукоба за превласт у кинеској провинцији Манџурији и на Корејском полуострву. Јапан и Русија водили су рат 1904. и 1905. године који се завршио убедљивом победом источноазијске острвске државе.

Захваљући томе, Јапан је дошао у позицију да 1910. године неометано званично анектира Кореју коју је већ била окупирала, а доцније продре и у север Кине.

Токио је на крају Првог светског рата послао велики експедициони корпус од преко 70.000 војника у источни Сибир да учествује у покушају гушења Октобарске револуције и комунизма у Русији.

Те трупе, наводно послате са задатком да подрже белоармејце како би се Русија, коју су бољшевици 1917. године повукли из учешћа у Великом рату, вратила у тај сукоб и поново отворила Источни фронт против Немачке.

Заправо, те трупе су радиле на распарчавању Русије и у потпуности су је напустиле тек 1922. године.

Куриозитет је да је инфилтрацију јапанске војске пратило и насељавање 50.000 јапанских цивила које су у руске градове, као што су Владивосток и Хабаровск, довеле јапанске корпорације "Мицубиши" и "Мицуи" у настојању да се домогну сибирских природних ресурса.

Јапан и СССР, који је деловао као заштитник Монголије, водили су и мало познати погранични рат 1938–1939. године у којем су јединице будућег маршала и хероја СССР-а Георгија Жукова поразиле трупе из јапанског окупационог контингента које су под својом чизмом држале Кину и сукобљавале се са монголским граничарима.

Резултат тог необјављеног пограничног рата био је пакт о ненападању који је у априлу 1941. године потписан у Москви. Њега је Јапан наставио да поштује и након што је Немачка извршила инвазију на Совјетски Савез јуна те године, упркос томе што је био део пакта Сила осовине.

Ипак, треба рећи да неки историчари указују да постоје индиције да би Јапан напао Совјетски Савез да су Немци успели да заузму Москву.

Када је Црвена армија при крају Другог светског рата отпочела артиљеријско бомбардовање остатака Јапанске царске армије у Манџурији 9. августа 1945. године, Јапанци нису имали снага да јој се супротставе, па је велики број њих пао у заробљеништво и завршио у сибирским гулазима.

Спорна острва из Курилског ланца нашла су се у совјетским рукама у року од неколико недеља.

У Јапану се та окупација и данас доживљава као "подли акт" Совјетског Савеза јер је он при том, наводно, прекршио споразум о ненападању који је требало да траје до 1946. године и искористио слабост Јапана који је тих дана на југу земље трпео страховито атомско бомбардовање – разарање без преседана у људској историји.

Руска страна, међутим, тврди да је већ у априлу 1945. године Совјетски Савез формално ставио на знање јапанској влади да споразум више не важи, у складу са обећањем који је дао својим америчким савезницима током разговора у Јалти да ће отворити фронт против Јапана у североисточој Азији.

Десетак година касније, за време владе генералног секретара Никите Хрушчова, две државе су постигле формални споразум о окончању ратног стања и враћању дела спорних територија Јапану. Декларација из 1956. године, која је ратификована у парламентима обе државе, предвиђала је да Совјетски Савез задржи два и врати преостала острва Јапану.

Међутим, далекоисточна царевина је касније, под утицајем САД, тај документ одбацила, делом и због тога што је превладала свест да би његово спровођење значило дефакто, дефинитивно одрицање од острва Еторофу и Кунашири, чија површина захвата више од 90 одсто спорне територије.

Путинова "дипломатија природних ресурса"

Пола века касније, 2006. године, за време другог мандата председника Владимира Путина, јапански медији су јавили да је руски лидер иницирао разговоре са јапанским руководством о враћању два острва у складу са споразумом из 1956. године.

Циљеви Путинове "дипломатије природних ресурса" јесу јачање руске економије и ширење политичког утицаја у свету кроз склапање великих уговора о продаји руске нафте и природног гаса.

Наиме, према извештавању јапанске штампе, руски председник нудио је повраћај дела спорних острва као једну врсту примамљивог позива јапанским компанијама да улажу у градњу дугог и скупог нафтовода у источном Сибиру и у терминале за складиштење и упумпавање течног природног гаса у танкере на Камчатки.

Последњих година, међутим, руски председник у више наврата је дао изјаве о неотуђивости и целовитости руске територије које су учиниле да спласне нада о повратку острва која у Јапану и данас зову "северна територија".

Припајање Крима и буђење руског национализма, сматрају аналитичари у Јапану, јесу велики додатни ударац који ће на дужи рок потпуно збрисати такве наде.