Ердоган у Бечу: дошао, видео, направио штету

Аустријски новинари трчали су између масе премијерових обожавалаца на митингу у леденој дворани на рубу града и његових политичких непријатеља на уличним демонстрацијама.

Кратки закључак после дугог турског дана: Беч је љут на турског премијера Ердогана. Љути су министри спољних послова Себастиан Курц и полиције Јохана Микл-Лајтнер. Љути су и медији и политичари.

Незадовољни су и активисти и службеници који од општинских, преко градских до државних нивоа раде на социјалној интеграцији миграната, љути су чланови тридесетак мигрантских удружења, од оног за неговање традиција Кемала Ататурка, до различитих студентских група и курдских организација.

Љута је и црква, јер је Ердоган за свој поход на Беч изабрао Празник еухаристије ("Тјелово") - после Божића и Ускрса највећи празник Католичке цркве, дан када се традиционално, од тринаестог века, одржавају шетње и верски обреди на отвореном.

Једини аустријски политичар који се извукао моралног и политичког бремена реакције на Ердоганову посету Бечу је канцелар Фајман. Он је тог дана био у раније планираној државној посети Србији, где се бавио темом српског уласка у ЕУ.

То је за Аустрију много једноставнија и угоднија тема, него заузимање јасног става према агресивном продору "турског поноса" у Европу.

Ердоган објавио културни рат Европи

Турски премијер заговара интеграцију, а одбија асимилацију: то је димна завеса, коментаришу овдашњи медији.

Прво, асимилација је практично непостојећи феномен у службеним политикама европских земаља. Друго, и локална друштва се ефективно бране од процеса асимилације, тиме што стално формирају категорије дистинкције према мигрантима, као што су "друга" или "трећа генарација" или "нови Аустријанци".

То све значи да се данас за "асимилацију" у Европи боре бивши мигранти, а не друштва -домаћини.

Према томе, оно против чега се турски премијер бори није асимилација већ управо интеграција. Једном Турчин, увек Турчин - то је порука коју су врло добро разумеле и Ердоганове присталице и противници, анализирају аустријски медији.

Посебно незадовољство, вероватно унапред испланирано и укалкулисано од стране говорника, изазива овде изјава турског премијера према којој су турски мигранти "унуци Кара-Мустафе", османског војсковође и великог везира који је руководио другом опсадом Беча 1683. године.

"Да ли то значи, Турци у Бечу данас настављају мисију свог "деде"? Није ли то довољно јасна објава културног рата?", коментарише Пресе.

Двојно држављанство за "унуке" Кара-Мустафе

"Аустријска демократија ће преживети Ердоганову посету" - била је то реченица коју су аустријски политичари као мантру понављали пре и после Ердоганове "приватне" посете Бечу.

Није демократија ни била у опасности, само закон, одговарају медији и отварају једну за аустријске власти болну тему - двојно држављанство.

Категорија двојног држављанства у Аустрији практично не постоји: кога ухвате да поседује још један пасош - губи аустријски. Ко затражи продужење аустријског пасоша, а има још један, чини кривично дело због којег се иде у затвор.

Тек пар стотина људи има овде легално двојно држављанство: врхунски спортисти, универзитетски професори, Ана Нетребко и слично.

Сви остали морају изабрати између аустријског и оног из земље порекла. Сви - осим турских миграната.

Према аустријској државној статистици, у алпској републици живи 275 хиљада грађана турског порекла. Од тог броја, 160.000 су Аустријанци, док остали поседују само турски пасош.

Проблем почиње са том већом групом "интегрисаних" Аустријанаца - рачуна се да најмање половина од 160 хиљада "нових" Аустријанаца илегално поседује и турско држављанство.

Службени аустријски подаци о томе не постоје - кад аустријски медији пишу о тој теми, позивају се на турске статистичке изворе.

Наравно да то није непознати феномен, било га је и до сада, не само у случају турских државлљана.

Оно што је ново су пре свега размере, ароганција и отворена агитација турских конзулата у Бечу, Салцбургу и Брегенцу, као и амбасаде у Бечу, да се након одрицања од турског и примања аустријског, турски мигранти "тајно" врате турском држављанству.

У Немачкој је ситуација са држављанствима генерално нешто опуштенија, али што се Турака тиче, заправо иста. Немачка допушта двојна држављанства - али само за држављане ЕУ земаља и Швајцарске, не и Турске.

Провокација као део политичке игре

За разлику од Немачке, где је Ердоган у сличним условима наступао два дана пре мајских избора за ЕУ парламент, мала Аустрија се показала више испровоцираном, него велики сусед на северу.

Разлог - управо тај што је мала. У Немачкој живи три милиона турских миграната - пола немачки, пола турски држављани. Укупно, ван турских граница живи 5,2 милиона Турака, само у Немачкој скоро две трећине тог броја. Тих пет милиона гласача могу у турски парламент (550 места) послати до двадесет посланика.

Стога се може рећи да је Ердоган ишао у Немачку да лови гласове бирачког тела, а у Аустрију више да нервира.

Може се рећи да је, барем за сада, у оба случаја био успешан.