Хиљаду година самоће и туге због Маркеса

"Хиљаду година самоће и туге због смрти највећег Колумбијца свих времена", рекао је колумбијски председник Хуан Мануел Сантос. Маркес је умро јуче у 88. години, у свом дому у Мексико Ситију.

Габријел Гарсија Маркес, писац, новинар, издавач и политички активиста, створио је, према мишљењима критичара и читалаца, опојну прозу од мешавине фантазије, суровости, фатализма и херојства у свету који је ускомешао његов ум још док је као дете одрастао на колумбијској карипској обали.

Један од најцењенијих и најутицајнијих писаца своје генерације, многима широм света је приближио и дочарао шарм и невероватне контрадикције Латинске Америке, у прози која је у књижевности окарактерисана као "магични реализам".

Милионима познат једноставно као "Габо", Гарсија Маркес је сматран најпопуларнијим писцем на шпанском језику од Мигела де Сервантеса у 17. веку.

Његова блистава и меланхолична дела, међу којима су и "Сто година самоће" (1967), "Хроника најављене смрти" (1981), "Љубав у доба колере" (1985) или "Јесен патријарха" (1975), превазишла су по броју продатих примерака све што је икада објављено на шпанском језику, осим "Библије".

Габријел Гарсија Маркес рођен је 6. марта 1927. у Аракатаки, колумбијском градићу недалеко од карипске обале, као најстарије од 11 деце. Првих десет година живота провео је са бабом и дедом, пуковником у пензији који се борио у разарајућем хиљадудневном рату који је убрзао колумбијски губитак Панамског канала.

Из прича бабе и деде, према његовим речима, црпао је главну инспирацију за своју књижевност, а Аракатака је постала модел за Макондо, село окружено плантажама банана у којем је смештена радња романа "Сто година самоће".

Реченица којом почиње тај култни роман постала је један од најцитиранијих почетака романа свих времена: "Много година касније, пред водом за стрељање, пуковник Аурелијано Буендија морао се сећати оног давног поподнева када га је отац повео да први пут види лед."

О томе како је писао најбољу илустрацију је дао говорећи о поступку настајања романа "Сто година самоће": "Тон који сам следио у 'Сто година самоће' ослањао се на начин на који је моја баба уобичавала да прича приче. Она је говорила ствари које су звучале натприродно и пренето из света фантазије, али их је она говорила сасвим природно. Најважнији је био израз њеног лица.

Није нимало мењала тај израз док би говорила мада су сви били изненађени. У претходним настојањима писања покушавао сам да испричам причу а да сам веровао у њу. Схватио сам да бих морао да поверујем у приче које сам писао и да их напишем са истим изразом лица с којим их је моја баба казивала: каменог лица." 

Роман "Сто година самоће" писао је 18 месеци, живећи од позајмица пријатеља и продајући породичне ствари, почев од аутомобила и намештаја. Када је завршио писање у септембру 1966, оно што су његова жена и он поседовали свело се на грејалицу, блендер и фен. Његова жена је потом заложила и те преостале ствари, како би он могао поштом да пошаље рукопис издавачу у Аргентини.

Када се Маркес вратио из поште, његова жена је погледала око себе и рекла: "Немамо више намештај, немамо ништа. Дугујемо 5.000 долара."

Али није морала дуго да се брине. Свих 8.000 примерака првог издања "Сто година самоће" продато је у првој седмици, а укупно је продато више од 50 милиона примерака тог култног романа, који је преведен на више од 25 језика.

Иако су за многе синоним за Латинску Америку били његови романи, он је увек истицао важност чињенице да је био новинар.

"Ја сам новинар. Увек сам био новинар. Моје књиге не би могле да буду написане да нисам био новинар, јер сам сву садржину узео из реалности", рекао је он у једном интервјуу за агенцију АП, пошто је новцем од Нобелове награде 1998. успео да купи већински део часописа Камбио.

Постао је херој Латинске Америке као један од првих присталица кубанског револуционарног вође Фидела Кастра и оштри критичар америчких интервенција, од Вијетнама до Чилеа.

Када је 1982. прихватио Нобелову награду за књижевност, Маркес је у говору свој родни континент описао као "извор непресушне креативности, пун туге и лепоте, од којих су саздани ови лутајући и носталгични Колумбијци, како неки сматрају, без среће".

"Песници и просјаци, музичари и пророци, ратници и ниткови, све креатуре те разуздане реалности за коју нам је било потребно само мало маште, јер је наш кључни проблем био недостатак конвенционалних средстава како бисмо своје животе учинили вероватним", рекао је тада Маркес, који је највећи део живота провео у Европи и Мексику.