Рат у Сирији: Има ли краја и победника?

На трећу годишњицу од избијања конфликта у Сирији који је растргао земљу и изазвао велику хуманитарну кризу, режим председника Башара ел Асада прелази у офанзиву, опозиција је завађена, а у борбе су се укључили и исламисти блиски Ал Каиди.

Крај сукоба се не назире, питање победника такође, а све чешће се говори о подели као једином могућем исходу, оцењују светски медији, преноси Танјуг.

Дипломатски напори Русије и Сједињених Америчких Држава тренутно су у застоју јер су две силе подељених ставова усредсређене на решавање кризе у Украјини која је пажњу јавности скренула са Сирије, где се борбе и даље воде као првог дана.

"Без интервенције Запада, рат би могао да потраје годинама, а таква интервенција није вероватна док је председник Барак Обама у Белој кући", каже за АФП Тома Пиреј, специјалиста за Сирију на Универзитету у Единбургу.

Стиче се утисак да ниједна од зараћених страна нема средства којима би забележила коначну победу у конфликту који је однео више од 140.000 живота и раселио скоро половину сиријске популације, претворивши многе од њих у избеглице.

Сиријски конфликт је избио у марту 2011. године, тачније 15. марта, када су мирни антивладини протести наишли на бруталну репресију власти. Опозиција је узела оружје у руке и побуна је за годину дана прерасла у свеобухватни рат.

Суочен са губитком контроле над територијом, режим је покренуо контраофанзиву у пролеће 2013, уз подршку либанске шиитске милиције Хезболах и ирачких шиитских бораца које је обучавала Иранска револуционарна гарда.

Успешно избегавање војне акције Запада након напада хемијским оружјем у августу 2013. године осоколило је режим, чија стратегија сада гласи "заштитити делове Сирије од стратешког значаја": обале, веће градове на северу и југу као и кључне саобраћајнице.

Док побуњеници тренутно контролишу већу територију него режим, Асад контролише гушће насељене регионе у земљи.

Режимске снаге напредују на три фронта, јужно од престонице Дамаска, у стратешки важном региону Каламун у близини либанске границе и око града Алепа на северу земље.

Асадова војска је у Каламуну, након низа победа прошле године, опколила Јабруд, последње упориште побуњеника у региону, и креће у офанзиву.

Јабруд је значајан пре свега због тога што се налази недалеко од либанске границе, на ауто-путу који повезује Дамаск преко Хомса са Тартусом и Латакијом у Средоземљу, а уједно је и рута за кријумчарење људи и оружја из Либана.

У Алепу побуњеници још истрајавају, али Асадовој војсци недостаје још 19 километара да заврши блокаду ове некадашње индустријске метрополе.

У исто време, опозиција је подељенија него икад, бори се и против режима и против својих бивших савезника, џихадистичке Исламске државе Ирака и Леванта (ИСИЛ).

И умерени и исламистички побуњеници, па и они из редова фронта Ел Нусра, сиријског огранка Ал Каиде, учествују у крвавим борбама против ИСИЛ-а које су почеле у јануару и не показују знаке слабљења.

Упркос недавним успесима режимских снага, стручњаци кажу да им недостаје људство да поврате сву изгубљену територију.

Експерти верују да опозиција броји између 100.000 и 150.000 бораца, међу којима је између 10.000 и 20.000 странаца у 2.000 батаљона, док сиријска војска има око 300.000 војника, од којих су половина регрути, а може да рачуна и на подршку више хиљада прорежимских припадника милиције.

Ипак, режим је доживео велике губитке: 50.000 његових бораца је погинуло за протекле три године, тврди Сиријска опсерваторија за људска права.

"Ниједна страна не побеђује", каже за АФП Фолкер Пертес, директор Немачког института за међународна и безбедносна питања и аутор књиге "Сирија под Башаром".

"Асад би вероватно могао да поврати већину територија и примени такозвану политику спаљене земље на области које не контролише, али никад неће моћи поново да успостави контролу над читавом земљом", додаје Пертес.

"Дезинтеграција земље није могућност већ реалност, и ако би се рат сутра завршио, Сирији би требало више од десет година да се опорави", наводи он.

И други стучњаци наводе да је подела Сирије могућа опција.

Географ Фабрис Баланш предвиђа де факто поделу на курдски регион на североистоку, побуњенички сунитски регион на северу и зону у рукама режима у средишту земље од Дамаска до Средоземља.

"У том случају ниједна страна не би однела победу", каже Баланш и додаје да ниједан сценарио за Сирију неће бити добар.

Да ствар буде компликованија, Иран као водећа шиитска сила и Саудијска Арабија, његов сунитски ривал, сматрају Сирију поприштем своје шиитско-сунитске борбе за превласт у арапском свету, пише агенција Ројтерс.

Међународна заједница сада схвата да је нечињење било грешка и да је повећало број потенцијалних терориста који представљају претњу региону, али и шире.

Можда је оваква фрагментација Сирије поједностављивање ствари, али реалност је таква да ни Асад ни побуњеници немају предност, наводи АФП.

У међувремену је сиријска привреда доживела најгори могући суноврат, уз слаб привредни раст, повећање буџетског дефицита са три одсто БДП-а 2010. на 30 одсто 2013. и спољног дуга који је са 23 одсто скочио прошле године на 73 одсто БДП-а, док је стопа незапослености достигла 50 одсто.