Европа, од добрих до лоших граница

Украјинска криза до краја огољава специфичан идеолошки моменат модерних европских политика, шире речено политике Запада - феномен граница.

Од краја 80-их година прошлог века пала је такозвана Гвоздена завеса, распао се Совјетски Савез, распале су се Југославија и Чехословака. Сада се кашље у Украјини (Крим), обољева у Великој Британији (Шкотска), Шпанији (Каталонија), Белгији (Фландрија)...

Но свеједно, службено и даље важи правило да од краја Другог светског рата у Европи није промењена ни једна једина државна граница, нити ће бити.

Како се Стари континент нашао у једној тако шизофреној ситуацији?

Најчешћи тон европских медија у односу на развој ситуације на Криму је "забринутост" - забринути су извештачи с места, колумнисти код куће, водитељи емисија, политички аналитичари, забринут је и Си-Ен-Ен чије су бриге још и највеће, јер је та ТВ станица хронично забринута за судбину читавог света.

Иза таквог таласа информација полако се појављује једна јаснија структура, која је толико реална да се, у случају да се на њој спотакне, може сломити нога: с једне стране САД и ЕУ, с друге стране усамљена Русија.

Односно, Русија са два једина савезника на које је икада могла да рачуна кроз историју - са својом флотом и армијом, како гласи ових дана често цитирана изјава руског цара Александра Трећег. Тај Романов је, успут речено, умро 1894. у Јалти на Криму.

Балван-култура спасава Европу

"Молим да се на мене не рачуна у групи забринутих", пише коментатор аустријског дневника Пресе Кристиан Ортнер, жалећи се како га, где год се окрене, из сата у сат засипају информације националних електронских медија о "опасности поделе украјинске државе".

"Зашто и за кога би надасве реалистична могућност распада Украјине представљала опасност? Није ли подела народних група које, из било ког разлога, не знају шта би радиле једна с другом осим се потукле, историјски гледано један од најуспешнијих рецепата за спречавање крвавих конфликата", упитао је коментатор.

Нико се у Европи није узбуђивао кад су се раздвајали Чеси и Словаци, аплаудирало се када се распадао Совјетски Савез и ослобађале државе као Литванија, Латвија и Естонија. Распад Југославије је доживљен као најлогичнији епилог културних и историјских разлика на том подручју. И све је то било "добро" - али је сада распад Украјине одједном "забрињавајућа" ствар, пише Ортнер.

Његов закључак је да цепање нехомогених нација у правилу не представља опасност, напротив, опасно је продужавање напора да се оне одрже вештачки јединственим.

О границама и њиховом непредвидљивом маниру да нестају тамо где су потребне, или се подижу тамо где им није место, може се данас разговарати на различитим нивоима политичке реалности или апстракције.

Укратко, није сваки балван на путу изашао из пакла, напротив, "неки балвани имају улогу мировних средстава", пише аустријски новинар.

Похвала граници

У књизи објављеној пре годину и по дана "Похвала граници" најпознатији живи аустријски филозоф Конрад Паул Лисман пише о "патосу падајућих граница", од оних у мишљењу или медицинској етици, до оних у политици и државно-правном контексту.

Лисманова генерална теза, упрошћена и преведена на језик свакодневне политике гласи: Појам граница је у модерним европским политикама претворен у идеологију граница. Зато европске странке више не служе ни левој, ни десној идеологији, зато су се све згурале око центра, јер сада имају нову идеологију - идеологију граница, пре свега источних граница.

Дух времена у коме живимо забавља се брисањем граница - медији извештавају о томе, публика у нарученом патосу нове идеологије плаче од среће што је још једна граница пала. Али које и чије границе заслужују да падну?

Нова идеологија, чије се рађање поклапа са распадом Совјетског Савеза и Југославије и брисањем Гвоздене завесе пати од логике недоречености. Који су критеријуми по којима је неко падање граница "лоше" а неко "добро", где се подизању граница треба радовати, а где туговати?

Зашто је могући распад Украјине по сред једне нехомогене државе, каква је украјинска, "забрињавајуће", док је отцепљење Украјине пре 23 године, све са совјетским нуклеарним бојевим главама у нехомогеном пртљагу, било весело и опуштајуће?

У нервозној атмосфери Си-Ен-Енове емисије о најновијем "забрињавајућем развоју догађаја на Криму" чули су се, између осталог, и аргументи који "хладе" ситуацију.

Познати спољнополитички коментатор Фаред Закариа упитао се једног тренутка зашто је осамостаљење Косова било "добра" ствар, док евентуално осамостаљење Крима или делова источне Украјине важи за "лошу"?

Закариа се при томе није позиционирао вредносно, него само реаговао на рупу у идеологији "патоса падајућих граница", тражећи логику критеријума доброг и лошег, како би западну политичку мисао спасио даље интелектуалне компромисаности.

У овој емисији Си-Ен-Ена окупило се иначе доста актера забринутих због ситуације на Криму, између осталих и врло забринути Весли Кларк и Џон Мекејн.

Формула "брине ме ситуација на Криму" функционише као структурални закључак последњих 25 година политичког развоја у Европи.

Према томе, државе се нису распадале него дезинтегрисале; границе се нису мењале, него само из административног или федералног статуса прелазиле у државни; ратова није било, него само "ситуација које су тражиле хуманитарну интервенцију".

"Хуманитарна интервенција" тражи ситуацију

Још једном: Формула "брину ме догађаји на Криму" открива сву збуњеност западне политике над моментом који се отима ситуационим моделима уобичајеним за Европу последњих четврт века.

Било би згодно у нападу позитивних емоција помоћи становништву Крима - али проблем је да оно не тражи помоћ! Аргумент о "ситуацији која тражи хуманитарну интервенцију" одједном се претвара у властиту супротност, у хуманитарну интервенцију која тражи ситуацију - а ситуације - нема!

Без флоскуле о хуманитарној интервенцији, рат постаје рат - рат за интересе, за ресурсе, за контролу, за моћ ексклузије (Русија "непријатељ") и патос инклузије (Украјина "пријатељ").

Карте су тако посложене, да би сваки директни активизам овог тренутка извео Америку и Европу из самопрокламоване системске политике еуфемизама у којој речи као рат, промена граница, војна интервенција практично не постоје, и увео их у директни натуралистички приступ проблемима.

Да ли је Запад спреман да води сасвим натуралистички рат рат због Крима и то без поштапалице о хуманитарној интервенцији?

Немачки Шпигл се проблему приближава са супротне стране - да ли је Путин спреман да води рат због Крима, пита новинар Дмитрија Трењина водитеља московског Карнеги центра.

Трењин, иначе један од најпознатијих руских спољнополитичких експерата, аутор књига "Русија - насукана светска сила" и "Друга империја", уз то сарадник познатог америчког часописа "Форин аферс" спада у групу оних који нису забринути због Крима.

Напротив, гласи његов одговор, Путин верује како кроз ограничену војну интервенцију управо спречава избијање једног могућег рата. Русија жели да избегне проливање крви на Криму и због тога блокира саобраћајне чворове. На тај начин спречава се могуће надирање украјинске армије, полиције или добровољачких украјинских националистичких група на Крим.

Све у свему, Путин помаже Криму, тврди Трењин у разговору за Шпигл - а на ширем плану он помаже и ЕУ, која је у Украјини до сада "добила нулу".

Да ли је то довољно да умањи западну забринутост, или се њено тежиште само пребацује на источну Украјину, где се хуманитарној интервенцији отвара нова шанса да тражи "ситуацију"?