Евроскептици форсирају реку?

Осми директни избори за Европски парламент, који се у земљама чланицама одржавају од 22. до 25. маја ове године, већ сада обећавају добар материјал за напету причу о даљој будућности уједињене Европе. Све медијске прогнозе говоре о томе да би табор евроскептика битно поправио свој статус унутар европске парламентарне породице, али истовремено нико не каже који институт за испитивање јавног мњења стоји иза таквих прогноза.

Скоро сви европски медији објављују текстове у којима се најављује тежак, иако само релативан, пораз проевропских парламентарних фракција на наредним изборима. То значи да би проевропске странке остале у већини, али у слабијем пропорционалном односу према евроскептицима.

Из текстова је јасно да иза таквих најава не стоје шира европска, већ национално-локална испитивања јавног мњења у земљама чланицама.

С једне стране разумљиво, европски избори се не уздижу изнад државно-националних нивоа 28 земаља чланица. У том смислу постоји јасна паралела са бившом Југославијом - тамо се бирало на републичком, овде на државном нивоу, у оба случаја са конфедералном идејом на уму.

С друге стране, све те прогнозе будућег карактера Европског парламента, које се раде на основу испитивања расположења националних бирачких тела не морају у коначници следити логику изборних резултата.

Преведено - алијансе, удружења и летеће коалиције су у Европском парламенту крхка и ломљива роба, чак много више него у самом Савету ЕУ, у коме јасно доминирају национални интереси.

Ко добија, а ко губи у изборима ове године?

Немачка и аустријска штампа рачуна на то да би у мају социјалдемократе могле нарасти на преко двеста посланика и тако постати најјача снага у Европском парламенту - или барем изједначена са конзервативцима - који би у катастрофалној серији националних пораза изгубили чак 24 одсто места.

Либерали из Асоцијације либерала и демократа за Европу (АЛДЕ) би према прогнозама изгубли петину посланика, Зелени скоро четвртину.

Ако се линије проевропских странака, са изузетком социјалдемократа, скраћују и скупљају, да ли то онда значи да евроскептици побеђују и напредују?

Одговор је више не него да, што значи да се карте поново мешају, али не и да је јасно како ће њихов распоред изгледати у наредних пет година, или чак првих пет месеци.

Најпре једна чисто техничка примедба - у најважнијим европским питањима, као што су опстанак Уније, општи смер развоја, заједничка визија континента, проевропске странке делују (све чешће) као један блок, док евроскептици и у таквим одлучујућим моментима, као уосталом у свима осталима, остају разједињени.

Алијанса конзервативаца и демократа као најјача евроскептична групација би наводно порасла 10 одсто. У њој главну реч воде британски Торијевци, чешки ОДС и две пољске странке.

Али, с друге стране, њихове колеге из Покрета за Европу слободе и демократије изгубиле би два до три посланика. Осим тога, у том покрету и иначе седе странке и појединци који традиционално нису склони савезништвима и договорима, као на пример посланици из италијанске Северне лиге или британске Самосталне партије коју води најсјајнија анти-ЕУ звезда Најџел Фереџ.

Ако се истовремено оствари и прогноза да порасте клуб такозваних "непридружених", што је углавном еуфемизам за групу мање или више десно оријентисаних екстремних странака, као што су француски Национални фронт, мађарски Јобик, бугарска Атака, Слободарска партија Аустрије (ФПО), па им се онда још придружи грчка Златна зора, јасно је да би блок евроскептика, на први поглед, био ојачан.

Десница - два реза, три парчета

Али, евроскептици нису блок. Тешко их је замислити да проговарају једним гласом.

То се још више односи на део јасно десничарски профилисаних странака међу њима. Десница се традиционално не уједињава, она не коалира међу собом, осим када креће у рат, а ситуација у Европи је још увек далеко од тога.

Добитници предстојећих избора биле би и странке из Конфедералне Левице, условно, екстремне левице - немачки Леви, француски Леви фронт, Чешко-моравска комунистичка партија, грчки комунисти и колеге из Сиризе и други. Они би чак могли да добију 30 одсто посланичких места више него што сада имају.

Чак иако пођемо од тога да код Конфедералне Левице превладају евроскептични осећаји, тешко да би Алексис Ципрас из Сиризе нашао заједнички језик са француским Националним фронтом, или са антисемитима из Јобика, или са "богаташима" из Северне лиге, или чак са Златном зором, са којом, строго гледано, нема језичких баријера.

Истина, екстремна левица је за разлику од екстремне деснице способна за формирање коалиције унутар властитих идеолошких редова, па и мало даље. Њој није потребан рат да би се ујединила, али и та савезништва остају, како нас учи историја, крхка, непоуздана и потенцијално једнако опасна.

И зато, кад се у медијским прогнозама подиже температура са констатацијама да евроскептични блок расте и да би се чак могао раширити на 140-150 места, то се може читати да две од три евроскептичне групације расту, трећа пада, док се четврта, потенцијално анти-европска комунистичка левица још није одлучила где стоји.

При томе, границе између њих остају фиксне - та се браћа и сестре неће ујединити да би срушили Унију.

Шта се реално мења

Једну ствар ипак могу, а то је унети више хаоса у атмосферу "Ратова звезда" и "Конфедерације планета" која влада у великој пленарној сали Европског парламента у Бриселу. Могу успорити доношење одлука, подложити ватру испод парламентарних дебата.

Напротив, крај Европске уније, када и ако до њега уопште дође, неће се моћи очитати кроз стање Европског парламента. За такво тумачење знакова више треба гледати на Савет ЕУ, које чине председници држава и влада, некад и ресорни министри земаља чланица.

Евроскептичне партије би хтеле своје земље да извуку из канџи Европске уније? Само напред - од како је у децембру 2009. године године ступио на снагу Лисабонски уговор (нешто попут Устава ЕУ), ништа лакше од тога.

Према поцедури за напуштање Уније, описаној у Делу VI Лисабонског документа (члан 50), довољно је да нека национална влада - на пример британска - у складу са домаћим националним уставом донесе одлуку о напуштању Уније и ту одлуку саопшти колегама из Савета ЕУ.

Савет ЕУ ту одлуку прима на знање и даје налог надлежним европским органима да покрену процес развода и разраде низ уговора за прелазни двогодишњи период, у којем се сукцесивно секу пупчане врпце са оним који одлази. Можда успут неко пусти и сузу, али одлука у сваком случају поседује међународно-правну тежину.

Слање трупа на бегунца из европског крила није предвиђено.

После истека те две године, ако земља у питању не тражи да јој се продужи такав лебдећи статус, она више није чланица ЕУ и нема никаквих права и обавеза које произилазе из припадности елитном европском клубу.

Сви прете, нико не одлази

Има нечег бизарног у ситуацији евроскептика који се у Европском парламенту боре за мање или нула Европе - боре се на погрешном месту. Права битка за излазак бије се у националним парламентима, оно што они раде је углавном политички театар, недискриминативно субвенционисан из заједничких средстава Уније.

Евроскептични парламентарци генерално болују од такозваног "синдрома Месић". Паралела се односи на Југославију из 1990-91. године, када се Стјепан Месић (ХДЗ) месецима борио за право на функцију председника Председништва Југославије, са отвореним програмом правне демонтаже све три категорије.

Ако је већ тако лако напустити ЕУ, а из медијских извештаја широм Европе се зна да многи прете да ће отићи, како то да до сада нико није отишао? Један од логичних одговора био би - боје се економске, финансијске, социјалне и политичке освете оних који остају.

Али, "освета" је већ бити европска земља а не бити у ЕУ, "међу својим", без могућности да се свађаш и мириш са њима на свакодневној основи, да их видиш какви јесу и да они тебе виде какав јеси - горе европске освете од тога нема.

Што се Србије и њених европских амбиција тиче, развој ситуације више даје за право проевропском, него проскептичном делу бирачког тела. Наиме, у самом процесу приближавања, држава ће се уредити на читавој линији тема, од правосуђа, преко економије и политике, до низа социјалних, трговинских и образовних области.

А онда, да уз нешто слободе цитирамо Шекспира, ако Србији не свиђа се друштво, онда Србији не свиђа се друштво. Онда је довољно организовати опроштајни пријем за чланове Савета у неком од бриселских европских храмова у стаклу, послужити фрушкогорско вино и шумадијски топли бифе и рећи довиђења. Ако се при томе зна где се иде, наравно.

Европски парламент ће у наредном сазиву од 2014. до 2019. имати 751 члана уместо досадашњих 766. Две најбројније групе су Конзервативци (Фракција 49 конзервативних партија, 275 места) и Социјалдемократе (Фракција "Ес енд Де", 32 социјалистичке и демократске партије, заједно 190 места); за њима следе Либерали (такозвана АЛДЕ-фракција, 30 партија и 85 места) и Европски зелени (40 партија и 58 места). Те четири групације рачунају се као проевропске.

Изразито леве партије организоване су у европској Конфедералној Левици, реч је о 16 партија које држе 35 места и углавном су "непоуздане" у својим про или контра европским осећајима.

Следеће три групе сасвим јасно припадају табору евроскептика: Алијанса конзервативаца и реформиста (16 партија или појединаца, 55 места), Покрет за Европу слободе и демократије (13 партија и појединаца, 34 места) и такозвани "Неудружени" из партија екстремне деснице (31 место, свако за себе: француски Национални фронт, бугарска Атака, мађарски Јобик, аустријски ФПО, белгијски Вламс).

За три преостала посланика је тешко утврдити којој групи припадају, није искључено да ни сами нису сигурни.