Сиротињо, и Европској унији си тешка

Фрустрација Немачке, Велике Британије и Швајцарске због законски обавезног отварања националних тржишта рада за раднике из Румуније и Бугарске индиректно отежава услове европске интеграције за Србију.

Да ли је то Београд у опасности да изгуби четврти "Балкански рат" са Букурештом и Софијом, односно може ли Србија бити политички кажњена за све оне пропусте и грешке које је ЕУ починила доводећи и онда и сада неспремну Румунију и Бугарску на заједнички европски брод?

Спомињање Швајцарске у ЕУ контексту није грешка - кроз припадност Шенгенском споразуму, Берн је у истој ситуацији у којој су и остали Европљани.

Конкретно, Румунија и Бугарска су 2007. ступиле у ЕУ под условима седмогодишњег мораторијума на "извоз" своје радне снаге. Како је рок прошао, па као у библијској параболи после седам мршавих, долази - зависи с које стране се гледа - седам дебелих крава, тај проблем правно гледано више не постоји.

Да, али проблем са потпуном либерализацијом ЕУ-тржишта рада за све грађане Уније је политичке, а не правне природе - непотребно се подсећа у Лондону, Берлину и Берну, као да је пријем те две источноевропске земље у ЕУ икада и био нешто друго осим изразити политички чин.

Шта после седам мршавих година?

Да ли се у Унији веровало да тих седам година мораторијума никада неће проћи, те да се никада неће суочити с чињеницом да су Румуни и Бугари сада постали европски држављани, у правима и обавезама изједначени са свим другима?

Ако национални ЕУ-политичари сад кажу да им је опет потребна посебна регулатива за Софију и Букурешт, Унија се креће по дискриминативно-расистичком паркету.

Али, ако напротив кажу: "Само напред, ви сте наши", и енормним финансијским и материјалним напорима компензују тренутни ударац на национална тржита рада (просечна незапосленост на ЕУ новоу износи тренутно 12 одсто), лако је могуће да на тај начин отежавају услове за улазак нових чланица, на првом месту Србији.

Да ли је то поштено?

Наравно да није, али је на свету ионако мало поштених ствари. Ни Румунија ни Бугарска нису пре седам година (битно) лагале да су њихове економије и социјални системи у бољем стању него што су били, свако ко данас у Берлину или Лондону каже да је затечен ситуацијом, признаје да је некомпетентан за посао који ради.

Швајцарци су први који намеравају да нешто предузму по том питању. За месец дана, 9. фебруара, грађани су позвани да на референдуму одлуче хоће ли земља и даље остати само парцијално, према потреби, отворена за радну снагу из Бугарске и Румуније.

За ЕУ чланице је то већ нешто компликованије, посебно зато што из Брисела понављају (конкретно се мисли на ЕУ комесара за правосуђе Вивиан Рединг) да се ту популистички и несмотрено бркају две ствари: с једне стране либерализација тржишта рада која је у ингеренцији Брисела, односно заједничког ЕУ права, а с друге, социјални системи помоћи који су под надлежношћу националних држава.

Роми из Румуније и Бугарске злоупотребљавају немачки социјални Харц-IV (Hartz-IV) систем? Промените Харц-IV систем, поручује Рединг Берлину, за то вам нису неопходни ни Брисел, ни Унија.

Објашњавање Харц закона би овде заузело превише места, довољно је рећи да се ради о четири правна акта, иницирана од Шредерове социјалдемократске владе, која су сукцесивно ступала на снагу у Немачкој од 2003. до 2005. године.

Они су, најкраће речено, објединили социјална давања за незапослене са социјалним давањима за грађане испод границе сиромаштва, па су тако "угроженост" и "сиромаштво" сабрани у једној политичкој формули, добили статус контролисане економске величине.

Ако је такав правни концепт за немачке раднике био извор бескрајног понижења - подсећамо да је часопис Шпигл пре неколико година објављивао серију чланака о примаоцима "Харца", који је водио потпуном губитку самопоуздања, чак до самоубистава - за неке источноевропљане он је мана с неба.

Сиромаштво је релативна ствар. За Берлин су немачки сиромаси пре свега ментални проблем, док су бугарски и румунски, добар део њих ромског порекла, напротив, чисти економски.

"Ми смо били паметнији"

За разлику од Берлина, Беч доста хладнокрвно посматра ситуацију.

Злоупотреба социјалних фондова од стране источноевропске сиротиње? "Тога код нас нема. Тачка. Готово" - изјављује нови аустријски министар за социјална питања, социјалдемократа Рудолф Хундсторфер. "Ако и има - то су само промили", додаје министар.

По њему, "Аустрија је била паметнија и од Немачке и од Велике Британије", јер је још бивша легислатура 1911. године кроз парламент прогурала пооштрену верзију закона о томе ко и како може захватати из социјалних лонаца.

У Аустрији су сви странци, свеједно да ли долазе из ЕУ-земље или не, у обавези да се редовно јављају "полицији за странце". Дозволу за пријаву боравишта добиће само они који имају осигуран посао уз минималну плату од 850 евра.

Пре него што би странци, ЕУ или не, уопште дошли у ситуацију да касирају помоћ за незапослене, морају прво бити у радном односу најмање годину дана (мерено на период од две године) и за тај посао примати барем 850 евра. Ако остану без посла (не властитом кривицом) примају помоћ шест месеци - ако у том периоду не нађу нови посао "лете напоље".

Стога са аустријске стране гледано, неки посебан проблем отварања националног радног тржишта за раднике (и нераднике) из Румуније и Бугарске не постоји.

"Ко вара, лети напоље"

У Немачкој пак, такав проблем нараста у прву озбиљну пробу за нову коалицију. Придружени члан Меркелине конзервативне ЦДУ странке, баварски ЦСУ, улази у изборну ЕУ годину са слоганом "Ко вара, лети напоље".

Нимало угодна ситуација за канцеларку Ангелу Меркел и њеног коалиционог партнера, социјалдемократу Габријела - што гласније њих двоје понављају да Брисел није крив за злоупотребу социјалних фондова, тим више постаје јасно да је крива национална влада. Ова или бивша, или она пре ње - свеједно.

Али, да се вратимо на питање са почетка - да ли Србија може доћи у ситуацији да са Румунијом и Бугарском изгуби симболички четврти Балкански рат, односно пропати као колатерална штета европске немоћи да изађе на крај са употребом и злоупотребом својих социјалних фондова од стране економских емиграната из те две земље?

За сада је једино британски премијер Дејвид Камерон директно довео у везу економску емиграцију из Румуније и Бугарске са подносиоцима захтева за политички азил из Србије (углавном Албанци и Роми), што само доказује британску нервозу и панику због настале ситуације, а не и правну једнакост те две категорије емиграната.

Велика Британија има додатни проблем кућног шлампераја, који се не може догодити у фанатично-административним, да не кажемо традиционално полицијским државама као што су Аустрија или Немачка.

Лондон чак не поседује ни тачну статистику ко је протеклих десетак година улазио, пролазио, радио и зарађивао у Великој Британији. Једно је сигурно - на острву данас живи пет милиона људи више него 2001. године.

"Најбољи је онај странац кога не препознајеш", пише недељник Економист у последњем броју, представљајући читав проблем кроз Монти Пајтон хумор.

"Странци отимају послове домаћима? Биће да је то због тога што једино они долазе на време на посао", пише Економист и цитира неименованог поданика Круне: "Доста ми је више странаца - емигрираћу у Шпанију".

Професија: Просјак

За крај једно компетентно - полицијско, а не политичко - мишљење.

Пре пре две године је Аустрија у највеће водила и углавном изгубила битку против организованих професионалних просјака из Бугарске, Румуније, Мађарске и Словачке.

Прошење на улици, крађа бакарних каблова с пруге, крађа украса са гробаља - те су категорије практично биле непознате Аустријанцима пре великог таласа ЕУ проширења 2004. године.

У Аустрији се пре тога традиционално просило само пред црквом, и само локални домаћи с дозволом - што се по хришћанској традицији и није сматрало прошењем. Чак до осамдесетих година прошлог века овде је био на снази стари хабсбуршки закон против "скитње и страних просјака".

Да ли се боји сличне социјалне и економске бомбе у случају уласка Хрватске и Србије у ЕУ, питали смо тада пуковника Гералда Тацгерна, шефа Централне службе за сузбијање трговине људима при Федералном криминалистичком уреду државе Аустрије.

"Ни најмање. Али се врло бојим уласка Босне и Херцеговине или Македоније", гласио је одговор.