Принцип и принципи

Иако стота годишњица избијања Првог светског рата пада тек идуће године, у принципу се може рећи да је у Аустрији већ отворена година Принципа.

Било би погрешно рећи да у Аустрији свако сећање на кланицу Првог светског рата почиње са именом Гаврила Принципа: бројни су научни или популарно-научни скупови на којима се тематизује политика Хабзбуршке монархије, њена правна, социјална и индустријска заосталост у односу на остале велике играче Европе тог времена, или рачун који су Хабзбурзи испоставили свету и без Принципа.

Али медијски гледано, два су имена која као камене статуе носе на себи читаву комеморативну конструкцију великог рата: Гаврило Принцип и Франц Фердинанд.

Погледи који одавде падају на историјску личност Граврила Принципа и његову улогу у догађајима који су потресли свет су вишезначни, комплексни и углавном на линији тумачења да је Принцип био само катализатор политичког карактера једног времена.

Шта више, име Гаврила Принципа не само да овде и даље остаје интересантно за нове интерпретације, већ се, парадоксално, тек сада развија у феномен "фасцинација Принцип" као неку врсту симболичке доместикације једног рата.

За почетак - има ли уопште нечег духовитог у томе како је Први светски рат зарадио име и презиме?

На бечкој позоришној сцени Шаушпилхаус премијера драме Биљане Србљановић "Мали ми је овај гроб" (редитељ Михал Задара), која се бави догађајима непосредно пре и после сарајевског атентата, маркантни је део бечке "године Принципа".

Ликови у драми - Гаврило Принцип (Мартин Фишер), Недељко Чабриновић (Симон Цагерман), брат и сестра Љубица и Данило Илић (Никола Кирш и Гидеон Маоц), па чак и Драгутин Димитријевић Апис (Флоријан Мантојфел) постављени су као жртве - жртве времена, прилика, идеологија, младалачког ентузијазма и заведености.

Нерешен резултат у драми

У том смислу комад Биљане Србљановић тече "средином пута", те не даје за право ни онима који Принципа доживљавају као терористу, ни онима који у њему виде хероја - што значи да тај нерешени резултат остаје углавном неупотребљив за дневну идеолошку употребу и злоупотребу.

Интересантно је, међутим, шта се аустријским медијима допало, а шта не у драми која је написана по наруџби за бечки Шаушпилхаус, динамичну позоришну сцену специјализовану за модерне драмске текстове.

Бравурозно! - закључује аустријски дневник Стандард. Група младих људи усијаних глава, која тражи прилику да се "овековечи" у нечему, да свету остави "нешто" трајно своје и при томе, све у игри "иде да убије Фердинанда" - није ли то формула која откључава разумевање ванвременских феномена тероризма, пише овај лист.

Али, пита се Стандард, шта ћемо са другим делом драме, који квари утисак првог дела?

Тај тип реакције на драму Биљане Србљановић понавља се кроз све остале аустријске новине - Пресе, Куриер, Винер Цајтунг. Свима се допада први део, нико не зна шта би са другим.

Први део је, упркос проблематике, духовит, дијалози су забавни, специфичан рукопис београдског духовито-озбиљног театра препознаје се на први поглед - а како та врста сценске лакоће недостаје аустријском позоришту, није никакво изненађење да су критике са те стране добре.

Скоро два сата публика гледа како се Гавро и Неђо, обојица тек 19, сударају с границама једног клаустофобичног креч-белог кубуса, сиромашни и маргинализовани и од Аустроугарске и од Србије сањају шта да учине не би ли их њихов народ приметио, удварају се газдаричиној ћерки, једу кокице и пуше траву.

Лик Аписа је дијаболични Мефисто који уз елементе слепстика манипулише Данилом (24), Апис је превртљив и бруталан, са једва суспрегнутим хомосексуалним склоностима, док је Данило слабић без интегритета, који је, очито, у потпуности наследила његова петнаестогодишња сестра Љубица.

Проблем је, са стране аустријских медија, да се у другом делу губи почетна сценска динамика, преведено, ствар постаје озбиљна.

Док Гавро и Неђо чекају на смрт од туберкулозе/пребијања у Терезијенштату, а Апис на погубљење у Солуну, са сцене у тренутку нестаје духовити београдски театар - публика напросто прати троје физички сломљених људи који бунцајући умиру у полусвесном стању.

"Патетика", "непотребни привезак", "разочарење", "патос", "терет" - углавном су термини којима бечки медији коментаришу други део драме о Приципу.

По томе, други део драме Биљане Србљановић би било лоше позориште - што је тешко прихватити, чак иако није спорно да "Мали ми је овај гроб" сигурно не спада у њена најбоља дела.

Проблем је, опет са аустријске стране, у нечем другом - да се мала патетика шачице људи који су 1914. умирали за "Југославију" (Принцип) не може мерити са великим нападом патетике у којем је пропало једно читаво царство, чак иако се претпостави да су и једна и друга страна пропадале у морално празном простору.

И друго, "патетика" код уметности писане речи и "меланхолија" у музици термини су којима аустријска културна и јавна сцена стереотипно повлачи вредносну границу између себе и славенских, у овом случају српских аутора.

Тако је Биљана Србљановић постала "патетична"(!) а бечка пијанисткиња српског порекла Аника Вавић недавно у једном тексту названа "меланхолинчим виртуозом" - и једно и друго су увреде, углавном несвесне, чија је функција задржати и одржати симболичке границе између два културна круга.

Иронија ситуације - ако је Србљановић некима у Србији превише "светска", Аустрији је она превише "српска".

Српски и аустријиски митови

Други пример из овдашње фасцинације - Принцип пролази у медијској тишини - бечки Институт за подунавску и средњу Европу (директор Ерхард Бузек) управо је у Дипломатској академији представио привремени извештај свог истраживачког пројекта "Српски и аустријски митови 1914-2014".

Пројекат је замишљен као нека врста касног аустријско-српског "помирења", са идејом да читав тај период треба очистити од идеолошких наноса и онда се уз мало среће вратити на ступањ блиског пријатељства који је две земље повезивао до 1903. (убиство Александра I Обреновића).

"Привремени извештај" међутим само појачава конфузију и шири "митску" димензију српско-аустријских односа, тиме што не прави никакву категоријалну разлику између митова, медијске конструкције "непријатеља" (такозваних "Фајндбилдер") и реалности.

Како то конкретно изгледа овде само кратко на основу једног примера: топоса "бомбардовање Београда", који аутори (незавршене) студије Силвиа Нађиван и Ева Тамара Тиц наводе као простор отворен непрестаној митологизацији.

Реакција из - иначе чисте - аустријске публике је била следећа: ако се Београд бомбардује три пута за редом у једном веку, онда је то реална чињеница, а не мит, па се према томе њен дух не може истеривати на митском, већ захтева третман у реалном простору.

За очекивати је да да ће се Институт у коначном извештају ипак одлучити да категорију "Бомба" разматра одвојено од категорије "Мит о Бомби".