Аустрија, борба за гласове имиграната

За мање од два месеца, 29. септембра, у Аустрији се одржавају избори за национални парламент. Поставља се питање какву улогу и какав третман на изборним листама највећим партија имају парламентарци имигранти.

Свака од партија - Социјалдемократска, Конзервативна, Слободарска и Зелена - има своју тактику за привлачење гласова миграната. Међутим, читав изборни манир може се подвести под једну реч - муслимани.

Најважније аустријске партије ове године су се суочиле са истим проблемом - како анимирати гласаче муслиманског мигрантског порекла, пре свега Турке?

Све странке, изузев Штрахеове Слободарске партије, урадиће то тако да политичаре муслиманског порекла пласирају високо на својим изборним листама.

За Зелене то није ништа необично и ново. Њихова Алев Корун, рођена у Турској, већ је провела мандат у националном парламенту и опет је високо на листи.

Судећи по високим местима на листи, нема никакве сумње да ће Нуртен Јилмаз, рођен у Турској, и Асдин Ел Хабаси, рођен у Мароку, ући у аустријски национални парламент. Двадесетшестогодишњи Ел Хабаси заузима пето место на листи конзервативаца.

Сада се у аустријској фиоци "мигранти, мигрантска политика, интеграција" поставља неколико интересантних питања.

Kао прво, политичке странке су у свакој либералној демократији по дефиницији екстремно практичне и прагматичне организације. Да су аустријске странке мислиле да могу да побољшају изборни резултат тиме што би на "луксузнија" места на листама ставиле политичара чија би биографија садржала "рођен у Србији", "рођен у Хрватској" или "рођен у Пољској" - оне би то и учиниле.

То чак не чини ни Штрахеова Слободарска партија. Истина, на њиховим листама нема муслимана, али, осим на нижим општинским нивоима, нема ни Срба, нити било кога другог - све сама "аријевска" имена и презимена.

Када ових дана аустријски медији спекулишу о томе за кога ће гласати мигранти, сваки ће лапидарно споменути како "Срби гласају за Штрахеа, због Косова", али да је то ипак мала циљна група, која либералима у не доноси много.

Неизговорени закључак овдашњих медија је да су "слободарци" изабрали неефикасну циљну групу.

Међутим, право питање је да ли су остали, пре свега социјалдемократе и конзервативци, сасвим сигурни у своју стратегију?

Ел Хабаси клања пет пута дневно, поштује Рамазан и каже да се неће бунити уколико његова будућа супруга одлучи да се "покрије". Притом, Ел Хабаси наступа као високо пласирани кандидат конзервативно-хришћанске странке која се традиционално обраћа изборном сегменту католичких верника.

У једном интервјуу Ел Хабаси је рекао да нема проблема да се идентификује са вредностима записаним на партијској застави конзервативаца, као што су, на пример, солидарност, одговорност и породица.

Из конзервативних редова чују гласови упозорења људима да не излазе на изборе вођени "вредностима", већ симболима и да идеја са муслиманом у традиционално хришћанској странци може страначким стратезима испоставити поразну изборну математику.

Преведено на српски, тиме што игра на ту карту, конзервативци би могли да изгубе на мосту оно што зараде на ћуприји.

Срби и Немци највеће мањине

Још једно питање је како су две највеће аустријске странке дошле до тога да "модернизацију" својих изборних политика поистовећују са обраћањем гласачима муслиманског мигрантског порекла?

Две највеће мањинске групе у Аустрији су Срби и Немци, одмах након њих са тесном разликом стоје Турци, па затим далеко мање сви остали.

Ако занемаримо Немце који остају политички везани за своју земљу, закључак је да су највећа мигрантска изборна тела у Аустрији српско и турско.

Зашто су онда турски гласачи важнији од српских, зашто се први доживљавају као мотор партијске и парламентарне модернизације, а друге као групу грађана Štrahe&Co?

Врло једноставно - зато што турски гласају у блоку, имају јаку кохезију унутар групе и дисциплиновано излазе на изборе, све оно што Срби и остали не чине.

Пре него што неко то схвати као критику српских гласача, дужни смо читаоцима неколико објашњења:

- Срби не гласају у блоку зато што, у целини, нису друштво које почива на традиционалним принципима - као што прави Аустријанци не гласају у блоку, исто тако не гласају у блоку ни српски Аустријанци.

- Групна кохезија код српских Аустријанца остварује се по принципу културе, језика, професије, интересовања, а не политике. То је феномен који је видљив у читавој Европи и нема везе само са Србима већ са преовлађујућим осећајем модерног времена - образованији имају мање поверења у политичаре.

- Дисциплина - ту има нешто. На нижим нивоима власти, као што су град или општина, може се наићи на политичаре пореклом из Србије или Хрватске, који ће се горко пожалити да њихове национално-циљне бирачке групе расипају гласове, не излазе на изборе и игноришу све апеле свог локалног кандидата - то јест, ако су уопште и приметили да он или она постоји.

То би могао бити разлог зашто су велики политички играчи у Аустрији одлучили да се ослоне на "поуздане" гласачке групе муслиманских миграната и сад још само чекају да им се у септембру испоручи рачун - плус или минус - за ту врсту партијске модернизације.

Питање од раније остаје ипак без одговора: Зашто две највеће аустријске странке поистовећују модернизацију својих изборних програма са додворавањем култури која истрајава на традиционалним принципима?