Шта је све "озрачила" Фукушима

Јапанска предузећа и влада су у једној врсти "нуклеарне офанзиве" како би јапанским произвођачима опреме за нуклеарне централе у иностранству обезбедили послове које тренутно не могу да имају у сопственој земљи.

Јапанске компаније ускоро ће почети са градњом нуклеарних централа у Литванији и Турској, а могуће и у Мађарској, Чешкој, Словачкој и Пољској. Тако се многи питају зашто Јапан, упркос великом нуклеарном инциденту у Фукушими, може да се нада позитивном исходу своје кампање за продају нуклеарних реактора у иностранству.

Политичка и привредна делегација Јапана је прошлог месеца, након Русије, посетила Уједињене Арапске Емирате и Турску и састала се са лидерима Мађарске, Чешке, Словачке и Пољске. Један од најважнијих задатака састанака био је промоција јапанске нуклеарне технологије.

Премијер Шинзо Абе лично је предводио делегацију у тој "нуклеарној" офанзиви чији је циљ био да прода реакторе јапанских произвођача "Тошиба" и "Хитачи" купцима на Блиском истоку, у Малој Азији и средњој Европи.

Такви покушаји долазе у време кризе нуклеарне индустрије у Јапану, јер је изливање радијације из цунамијем разоренг постројења "Фукушима 1" пре две године довело до гашења свих нуклеарних реактора у земљи.

Напуштени су планови о проширењу и изградњи нових нуклеарних централа у тој земљи због страха јавности од евентуалних нових несрећа и због безбедносних провера постојећих реактора.

Упркос томе, јапански "Хитачи" прошле године је склопио уговор вредан око седам милијарди евра за изградњу нуклеарне централе у Литванији, а премијер Абе прошлог месеца је потписао међудржавни споразум са турским колегом Реџепом Ердоганом о увозу јапанске нуклеарне технологије.

Због тога се очекује да ће јапанске компаније ускоро почети изградњу велике нуклеарне централе са четири реактора у граду Синопу на обали Црног мора. Централа ће коштати око 22 милијарде долара.

Висока јапанска делегација добила је и позитивне реакције премијера и председника поменутих средњоевропских земаља, чланица "Вишеградске групе".

Јапанци су упркос катастрофи у Фукушими успели да остваре добре резултате када је реч о нуклеарној технологији из неколико разлога.

Јапанска влада нуди повољне нискокаматне кредите муштеријама које се определе за коришћење јапанских технологија у великим инфраструктурним пројектима.

Такође, чињеница је да је садашња јапанска нуклеарна технологија квалитетнија и безбеднија од технологије примењене у централи "Фукушима 1" чија је изградња почела још 1967. године.

Можда још битније, мало је позната чињеница да технологија на којој су се базирали уништени реактори "Фукушиме 1", заправо, није била јапанска.

Амерички реактори у Фукушими

Мада је та информација јавна и доступна на интернету, мало људи у Јапану, па и у свету зна да су свих шест реактора у централи "Фукушима 1" изграђени по пројекту америчке компаније "Џенерал Електрик," а да је та компанија и испоручила три реактора.

Преостале реакторе, према америчком моделу, конструисале су јапанске компаније "Тошиба" и "Хитачи", док су радове на постављању и повезивању реактора са дистрибутивном мрежом у кругу централе извршили радници јапанске фирме "Кађима".

Дефекти на конструкцији реактора, када су у питању отпорност на сеизмичке ударе и раст унутрашњег притиска откривени су још у првој половини седамдесетих. Упркос томе, америчка компанија није ништа учинила да се постојећи реактори преправе и усаврше.

Те чињенице нису пренете јапанској јавности, већ су у медијским извештајима о несрећи само помињана имена домаћих фирми "Тошибе" и "Хитачија".

Поједини јапански аналитичари су у изјавама страним медијима оценили да је разлог за прикривање тих чињеница у Земљи излазећег Сунца то што је САД, које је већ пола века главни војно-политички савезник Јапана, за време Другог светског рата бацио нуклеарне бомбе на Хирошиму и Нагасаки.

Такође, посада једног јапанског рибарског брода 1954. године настрадала је услед изложености радијацији приликом лоше исконтролисане америчке нуклеарне пробе на коралном острву Бикини, у близини Маршалских острва у Пацифику.

Јапански стручњаци и функционери, стога су, у данима након катастрофе у Фукушими били извргнути притиску од стране америчких званичника. Разлог за то је страх да би сазнање о томе да је САД индиректно умешан у још један драматичан случај озрачивања Јапана и Јапанаца пробудио нагомилано незадовољство у јапанској јавности и озбиљно уздрмао савез између две државе.

Ни страни медији, који су се у знатној мери ослањали на јапанске телевизије и новине, такође, углавном нису писали о "Џенерал Електрику", осим појединих америчких гласила због забринутости за судбину 23 реактора истог дизајна у својој земљи.

Противници нуклеарки у САД тада су подсетили домаћу јавност на мрачну прошлост "Џенерал Електрика" који је педесетих и шездесетих година прошлог века учествовао у бруталним експериментима на људима.

Ова компанија је у то време користила затворенике, пацијенте и старе особе као заморчиће намерно их излажући дејству радијације да би проучила њене ефекте на здравље, генетски материјал и потомство.

Постоје оптужбе да је та компанија у то време испуштала и радијацију из својих нуклеарних постројења у ваздух да би утврдила колико далеко ће она путовати.

Иначе, амерички "Џенерал Електрик" је велика корпорација која се поред производње турбина, нуклеарних реактора и авионских мотора бави и прављењем медицинске опреме, нафтних бушилица и других производа.

Присутна је у више од 100 земаља света, упошљава чак 300.000 радника и годишње остварује приход од око 130 милијарди долара.

"Џенерал Електрик" пројектовао је 91 нуклеарно постројење у 11 земаља света, а у прошлости се бавио и производњом нуклеарног оружја. Поседује и познату ТВ станицу Ен-Би-Си.

Где лежи одговорност за катастрофу у Фукушими?

Међутим, одговорност за несрећу у Фукушими неоспорно у највећој мери лежи на плећима јапанских планера, инжењера и пре свега руководства Токијске електропривреде и економског естаблишмента, тзв. "нуклеарног лобија".

Тај лоби састојао се од владиних чиновника, локалних управа и енергетских компанија које су упумпавале новац у пројекте локалне администрације. Циљ је био скретање пажње становништва у близини централа са велике латентне опасности која прети од присуства таквих постројења.

Они су, упркос чињеници да је крајем деветнаестог века Фукушиму и регион Тохоку у којем се она налази погодио огромни цунами који је однео око 25.000 живота, одлучили да ту изграде нуклеарну централу са чак шест реактора и опашу је зидом висине свега пет метара.

Даље, низ мањих кварова и потенцијално опасних дефеката који су на реакторима у Фукушими откривени почетком прве деценије овог века и који су морали да буду поправљени, прикривани су да би се избегло заустављање постројења и економски губитак који то проузрокује.

А када су стручњаци за безбедност 2009. године упозорили да би зид који раздваја централу од океана требало повисити бар још пет метара ради заштите од евентуалног цунамија, нажалост, профитно орјентисано руководство Токијске електропривреде оценило је да трошак за такве радове није оправдан, јер је сценарио по којем би централу прогутао тако велики цунами нереалан.

Коначно, само неколико недеља пре катастрофе, владин орган за нуклеарну безбедност дозволио је да се настави експлоатација најстаријих реактора у централи "Фукушима 1" мада им је истекао предвиђени радни век од четири деценије.

Такође, последице несреће биле су веће него што је то морало бити, због тога што инжењери у централи нису добро познавали систем вентила за испуштање гасова и кориговање притиска у реактору.

Још један разлог је и to што је, ради остваривања што већег профита, руководство Токијске електроприведе, приватне компаније чијим се акцијама послује на берзи и која се из петних жила трудила да задовољи своје деоничаре, одбило понуду да се за њене потребе развију роботи гусеничари који могу да улазе у реакторе да мере радијацију и камером снимају евентуална оштећења.

Ипак, да је пројекат за реакторе компаније "Џенерал Електрик" био боље урађен, и да је та компанија уважила упозорење својих инжењера и независних стручњака и извршила преправке које би реакторе учинили безбеднијим у случају губика електричног напајања за хлађење реактора, у Фукушими можда никад не би дошло до изливања радијације упркос наиласку цунамија.