Несугласице на релацији Париз-Берлин

Немачки медији не престају са изразима колективног згражавања над неславним политичко-економским развојем ситуације у Француској, започетим паралелно са избором социјалисте Оланда за председника.

Општи тон су при томе неверица и збуњеност, уз истовремено неизговорено, али у контексту присутно питање: значи ли то да смо ми Немци остали тренутно усамљени на пиједасталу најарогантније европске нације?

Аустријски медији се углавном ограничавају на то да преносе немачке реакције на француски моментум - трошити више националне енергије на успоне и падове "Велике нације" могло би се разумети као освета за Наполеоново освајање Беча, што не би било дипломатски.

"Влада председника Оланда води до те мере катастрофалну економску политику, да Француска више није на нашем нивоу", изјавио је немачки политичар Брудерле прошле недеље у "Билду".

Чак иако шеф ФДП-ове парламентарне фракције није познат као посебно одмерен у јавним наступима, изговорио је брутално јасно оно што многи аналитичари политичког тренутка у Европи нешто дискретније артикулишу: Француско вођство је до те мере забављено самим собом, да не налази енергије да се поново уживи у улогу мотора европског развоја.

Посебно су тешко погођене такозване "латинске земље" - Италија, Шпанија, Португал - које су од Оланда очекивале више руководећих квалитета, пре свега сувислу економску алтернативу немачком курсу "штедње до смрти".

Оланд се попео на националну и - очекивање је било - европску политичку сцену обећавајући нове преговоре око европског фискалног пакта, чије је неуралгичне тачке требало покрити новим циклусом конјуктурног раста.

Ништа од тога, пишу унисоно немачки и аустријски медији - или није знао како, или се није снашао, или га се опструирало, у сваком случају, крив је јер није успео да се избори за бољи статус и у Бриселу, а и код куће.

"Лоше је што Париз ћути - али је још горе што нико не зна шта Париз уопште хоће", преноси "Пресе" изјаву шефа бриселског Центра за европску политику Јаниса Емануолидиса.

Могући полит-економски пријатељи с европског југа су обесхрабрени: Француска им је потребна као савезник у бриселском преговарачком рингу - али Француска је тренутно слаба и не буди утисак ефикасног конспиратора против немачког модела штедње на рачун раста.

"У Берлину се са забринутошћу констатује, да је Француска саму себе послала у аут" пише "Пресе", али проблем ту не завршава, јер Берлин није само забринут - он је пре свега иритиран.

У интерном партијском документу Оландових социјалиста немачка канцеларка Ангела Меркел критикована је због своје "егоистичне бескомпромисности" - на француску несрећу, тај је папир процурио у јавност и до те мере увредио Берлин, да се француски премијер Жан Марк Еро осећао обавезним да да изјаву и јавно потврди дубину француско-немачког пријатељства.

Али, ни то није прошло како треба - Еро је своју изјаву дао на немачком, а Немци врло добро знају да француски политичари никада у државничким наступима не говоре ниједан језик осим француског - а ако то ипак учине, значи да су слаби и дезоријентисани.

Наравно да Париз жели наставак дијалога с Берлином, није актуелна немачка влада никада ни мислила другачије - ствар је само у томе што се тамо зна да се Оланд нада како после немачких избора у септембру неће морати да разговара с Ангелом Меркел, већ са њеним наследником.

Док Оланд чека да у Берлину дође на власт неко ко би био мање "егоистично бескомпромисан", не жури се ни Ангели Меркел да на јунском ЕУ - самиту демонстрира блиску кооперацију с Оландом: значи, стратегија с обе стране је - чекати.

Ту још није крај француским невољама с њеним донедавно главним политичким савезником.

Пре неколико дана, у Лувру је отворена велика излоба "О Немачкој", која је требало да пружи репрезентативни пресек немачке уметности од 1800-1939 године.

На немачкој страни, коментари изложбе су једногласни и поражавајући: Изложба сугерише да је немачка уметност "програмирана за рат" ("Цајт"), тиме што представља Немце као народ "епских поета и будаластих сањалица" ("Велт") који изгубљено бауљају по мрачним тевтонским шумама "а кад коначно нађу излаз, онда се он зове Националсоцијализам" (Франкфуртер алгемајне цајтунг - ФАЗ).

"Ко би рекао: немачко ратничко племе има културу!" иронично коментарише "Зидојче цајтунг".

Општи тенор је: нација која пође од мистичног шумског пејзажа Каспар-Давида Фридриха, мора неопозиво завршити са руком подигнутом у нацистички поздрав.

Иако су у припремама били ангажовани национални тимови историчара уметности с обе стране, они су се једног тренутка повукли, а финиш је остао на Лувру и на још једној париској културној институцији: Немачком форуму за историју уметности, коју води швајцарски уметнички експерт из Базела Андреас Бајер.

Немачки медији, а сада већ и јавност су љути: да ли то нас Французи, уз швајцарску логистичку помоћ, стварно виде на тај начин?

"Немачка као земља историјски изолована од остатка Европе, у њој непрозирно страна и другима неразумљива нација која се јавља на животној позорници заједно с моћним силама природе: Ако су изложбе индикатори културне климе, онда је мрачан крај ове поставке доказ тренутног отуђења које се пре свега догодило на пољу политике", закључује ФАЗ.