Оланд нови председник Француске

20.31 - Никола Саркози признао пораз и честитао Оланду. 

20.13 - Први резултати показују 4 одсто предности Франсоа Оланда. Никола Саркози најавио да неће предводити странку на предстојећим парламентарним изборима.

19.11 - Франсоа Оланд освојио између 52 до 53 одсто гласова, показују прве анкете.

19.03 - Никола Саркози отказао вечерашњи скуп на тргу Конкорд, на којем је било планирано да прослави изборну победу.  

После пуних 17 година француски социјалисти се враћају у Јелисејску палату. Социјалистички кандидат Франсоа Оланд освојио је 51,7 одсто гласова бирача, победивши на председничким изборима Николу Саркозија, који је добио 48,3 одсто гласова. 

"Промене почињу сада. Обећавам да ћу бити потпуно посвећен и пожртвован у служењу Француској. Бићу председник свих Француза", поручио Оланд у свом родном граду Тилу. 

Предвиђено је да се у случају победе Оланд у Паризу обрати присталицама на париском Тргу Бастиља, где су цео дан у току припреме за догађај. 

Са друге стране, Саркози је признао пораз и честитао свом социјалистичком противнику.

"Француска има новог председника Републике, то је демократски избор. Франсоа Оланд је нови председник Француске и треба га поштовати", поручио је Саркози својим присталицама у Паризу. 

Саркози је, иначе, отказао планирани скуп на тргу Конкорд на коме је требало да слави победу заједно са својим присталицама. 

Раније је било планирано да на том скупу говори и у случају победе и у случају пораза, али прославе, ипак, неће бити, преносе италијанска агенција Анса и белгијски лист Соар, позивајући се на дипломатске изворе.

До 17 часова је гласало 71,96 одсто гласача, што је већа излазност него у првом кругу у исто време када их је гласало 70,59 одсто. Биралишта су отворена у осам часова и гласање је трајало до 20 часова.

Према подацима министарства унутрашњих послова, 16,56 милиона гласова отишло је Оланду, а 15,56 милиона Саркозију, док је више од два милиона гласачких листића било неважећих. На изборима је било 18,86 одсто уздржаних.

Немачка канцеларка Ангела Меркел честитала је Оланду победу на изборима и позвала га да посети Берлин чим то буде могуће, након ступања на дужност.

Председник Европског савета Херман ван Ромпеј честитао је изборну победу новом француском председнику Франсоа Оланду.

Министар спољних послова Немачке Гидо Вестервеле оценио је да је избор Оланда историјски догађај и додао да ће Берлин заједно са Паризом радити заједно да вратимо европску економију на ноге.

Председник Европског парламента Мартин Шулц и лидер немачких социјалдемократа Зигмар Габријел у заједничком писму су, такође, честитали Оланду на изборној победи, оцењујући да је то "знак за целу Европу" у циљу превазилажења финансијске кризе.

Биографија Франсоа Оланда

Победом Франсоа Оланда, или "господина Нормалног" како га називају медији, Француска би добила шефа државе који ће путовати возом, зарађивати мање и подносити јавности двапут годишње извештаје о раду.

Сталожени и углађени кандидат социјалиста, који је донедавно ишао на посао скутером, због чега су га противници називали "достављачем пице", познат је по својој скромности, по којој се разликује од амбициозног и агресивног ривала Николе Саркозија.

"Нормалан председник мора да буде примеран председник", описао је Оланд пре годину дана какав, по његовом мишљењу, треба да буде шеф државе.

"Не може да одлучује о свему, да ради посао премијера, да одлучује који ће новинар презентирати телевизијске вести, не може да поставља судије. Морате да будете повезани с народом и поштовани, а поштовање треба да се заслужи", истакао је могући будући француски председник.

Социјалиста Оланд је обећао да ће смањити плату шефа државе за трећину и да ће укинути председнички имунитет.

Најавио је борбу против корупције, повећање пореза за богате и већа социјална давања. Обећао је и да ће заштитити Француску од глобалних тржишта капитала.

Оланд је искусан политичар и био је посланик у Парламенту, али многи му замерају то што никада није био ни на каквом положају у влади.

Рођен је 12. јуна 1954. године у Руану, на северу Француске. Син лекара и социјалне раднице, образовао се на Правном факултету, у елитној Високој школи за административне послове и на Институту за политичке науке у Паризу.

Социјалистичкој партији је приступио 1979. године, био је економски сарадник тадашњем председнику Франсоа Митерану, а 1988. године је изабран за посланика. На челу социјалиста је 1997. године наследио Лионела Жоспена, а повукао се с тог положаја 2008. године.

За председничког кандидата социјалиста изабран је пошто је претходни фаворит шеф Међународног монетарног фонда Доминик Строс-Кан оптужен за сексуално напаствовање собарице у њујоршком хотелу.

Оланд је 1978. године, током студирања, упознао Сеголен Роајал, с којом је живео 30 година у ванбрачној заједници и добио четворо деце. Роајал је била главни противкандидат Саркозију на председничким изборима 2007. године.

Растали су се после њеног пораза у другом кругу избора и од тада је у вези с новинарком Валери Трирвелер.

Биографија Николе Саркозија

Одлучни и енергични Никола Саркози је на челу Француске од 2007. године, када је у другом кругу председничких избора победио Сеголен Роајал из Социјалистичке партије.

Контроверзни конзервативни политичар, који је себе описао као "капетана брода у срцу олује", мета је критика бораца за људска права због своје имиграционе политике, док је традиционалисте ражестио својим приватним животом.

Саркози је, када је тек изабран за председника, био најпопуларнији шеф државе од времена генерала Шарла де Гола, али му је популарност драстично опала после венчања с манекенком Карлом Бруни и неко време је био чак најомраженији шеф државе.

Рођен 28. јануара 1955. године, син је прогнаног мађарског аристократе и Францускиње грчко-јеврејског порекла.

Магистрирао је право 1978. године, а 1981. године је положио правосудни испит и постао члан Адвокатске коморе. Похађао је и магистарске студије на Институту за политичке науке у Паризу.

У политику је ушао млад – медији истичу да је постао активиста у 19. години, градоначелник са 28, посланик у 34, министар у 38, а председник у 52. години.

Године 1977. изабран је за локалног одборника у париском предграђу Неји-сир-Сен, а од 1983. до 2002. је био и председник те општине. У два наврата је био посланик у департману О-де-Сен.

У последњих 19 година је био министар унутрашњих послова, економије и комуникација, све док 2007. године није изабран за шефа државе.

Током председничког мандата је повисио границу старости за одлазак у пензију са 60 на 62 године, а према његовим речима, практично је укинуо 35-часовно радно време које је увела социјалистичка влада 2000. године, зато што је изменом пореског система охрабрио прековремени рад.

На међународној позорници, Саркозија су често називали "америчким човеком", мада се противио рату у Ираку. Медији су пре пет година описивали Саркозија као најдинамичнију фигуру у иначе крутим горњим ешалонима француске политике.

И данас га сматрају изузетно енергичним и одлучним, али многи му замерају да је "болесно амбициозан" и агресиван.

Новинари су му на самом почетку председничког мандата замерили то што је победу прославио с неким од најбогатијих Француза у једном од најскупљих ресторана, а подробно су извештавали и о његовој одлуци да свом 23-годишњем сину дозволи да покуша да преузме контролу над јавном агенцијом у пословној четврти Дефанс у Паризу.

Остаће запамћен по увредама упућеним у различитим приликама. Тако је једном човеку, који је одбио да се рукује с њим, рекао је: "Губи се онда, идиоте један!"

Младе делинквенте из париских предграђа назвао је олошем, док је афричке државе увредио рекавши да је њихова трагедија то што никад нису ушле у историју.

С Карлом Бруни, с којом се венчао 2008. године, има ћерку, а из претходна два брака има три сина.