Иран, пиштољ који се дими?

Када 5. марта у Бечу започне састанак Одбора гувернера као управног тела Атомске агенције, дипломатске делегације требало би да се појаве са јасним упутствима шта да се ради, а шта да се не ради кад је реч о Ирану.

Та се процедура понавља од 2003. године када су западне дипломатске мисије у Бечу ушле у рат нерава с Техераном, оптужујући га да, поред једног легалног и пријављеног нуклеарног програма, спроводи још један тајни.

Једино што је ових дана другачије у односу на 2003. годину јесте оштар тон извештаја који шеф Међународне агенције за атомску енергију Јукио Амано нуди Одбору гувернера на усвајање.

Очито су прошла времена када је Аманов претходник, Египћанин Ел Барадеј, држао заштитничку руку изнад Техерана. Колико год га притискали на прес-конференцијама, Ел Барадеј никада није изрекао ниједну јасну реченицу коју би било могуће разумети на недвосмислени начин.

Тако је питање – да ли Иран има или нема тајни војни нуклеарни програм, увек остало неодговорено.

Односно, на њега су, према властитом нахођењу, одговарале дипломатске мисије, тајне службе и новинарски извештаји, али никада Атомска агенција Уједињених нација као најкомпетентија институција која би о томе имала своје мишљење.

Од времена када је Ел Барадеј понављао да "у Ирану није пронађен пиштољ који се дими", до најновије изјаве његовог наследника Амана да га "веома брине могућа војна димензија иранског нуклеарног програма" прошло је четири године.

Да ли је Иран у том времену ушао у "зону имунитета", како проблем формулише израелски министар одбране Ехуд Барак, односно да ли је постигао стратешку недодирљивост?

О томе ће се у марту свађати 35 чланова Управног одбора Атомске агенције, не први пут, и не само у односу на Иран.

ИАЕА пре Си-Ен-Ена

Још од 2003. године када је Северна Кореја ишетала из Уговора о непроизводњи нуклеарног оружја, а ирански програм чије су темеље, успут речено, поставили Американци седамдесетих година прошлог века, изазвао велико занимање нуклеарне заједнице, Агенција је полако постала лакмус-тело за повлачење линије могућих нових ратова.

Ако буде неког новог рата, Си-Ен-Ен више неће бити први који то зна, већ Међународна агенција за атомску енергију.

Према до сада познатом, Иран је савладао вештину, утростручио капацитете и у поседу је технологије за обогаћивање урана до 20 одсто - далеко испод онога неопходног за бомбу, али ту је потребно напоменути да инспектори Агенције по правилу постају екстремно нервозни већ када пронађу непријављене трагове на 10 или 15 одсто обогаћеног изотопа У-235.

То је тек пола проблема, друга половина је карактер ближе и даље околине у којој Иран усавршава свој нуклеарни програм. Израел није потписник Уговора о непроизводњи нуклеарног оружја и себе је једнострано изузео из те обавезе.

Његов војни нуклеарни потенцијал је "непрозиран" како се може чути у Агенцији, неформалне процене се пењу чак до 400 нуклеарних пуњења, што је мало вероватно. Пре годину и по дана, арапске земље су покушале да кроз Скупштину Агенције - тело у којем су заступљене све 152 чланице те организације – прогурају осуду уговорно и војно "непрозирног" Израела.

Покушај се сломио на отпору углавном западних земаља. Осим Израела, у региону се налази и Сирија, која можда има нуклеарно наоружање, а и иначе гори у за сада само грађанском рату.

Проблем је и са такозваним "додатним протоколом" о чувању и контроли нуклеарног материјала: Израел га никад није потписао, а Иран јесте, али га не поштује.

Додатни протокол је кључан елемент у систему контроле, зато што без њега инспектори Агенције немају слободу кретања, односно имају приступа само оним постројењима у које их земља чланица пусти. Кад је реч о Сирији, то питање се више ни не поставља, будући да тамо тренутно нико не ужива слободу кретања.

Да ли би се у таквим условима Израел усудио на самосталну акцију, чији би циљ било уништење иранских нуклеарних постројења, и то пре него што се Техеран нађе у стратешкој "зони имунитета"?

Дипломатски извори у Бечу кажу да израелски напад није известан. Без америчке подршке тешко да би се чак и ратнички расположени Нетанијаху усудио да крене у ту авантуру.

Осим тога, како изјављује један овдашњи дипломата под условима да остане анониман, Американци су тренутно расположени само за напад на слабе циљеве. А Иран, који се до те мере осећа снажним, да на заседањима Управног одбора агенције у Бечу Израел назива "ционистичким режимом", одбијајући да чак и за тренутак призна његов државни карактер, сигурно не спада у такве.

Чак иако се у Бечу ништа не буде решило, што је реална опција будући да су стајалишта неких чланица Управног одбора дијаметрално супротна, моћи ће да се прати линија новог сукоба у региону.