Игра уместо звука и гласа

Са каквим успехом особе са инвалидитетом могу да обаве и најзахтевније делатности, потврђују Алексинчани Милош Бранковић и Александар Стојковић.

Рукомет им је, кажу, помогао да се приближе људима и да уклоне вишегодишњу затвореност према околини.

Иако глуви и неми, обојица су врхунски спортисти. Кажу да им највише недостаје то што никад нису чули скандирање публике и аплаузе за постигнути или одбрањен гол.

Милош  и Александар  су већ три и по године професионални спортисти, а тренинзи и утакмице у Првој српској лиги, за њих су посебан изазов и задовољство.

"Иако не чујем публику, довољно је да видим лопту и реакцију људи и саиграча", каже Александар Стојковић и додаје да је у почетку било доста тешко, али да се навикао.

Милош Бранковић каже да им много помажу свакодневни тренинзи. "Пратим судију, а видим и да је публика задовољна кад одбраним", каже Милош.

Ни у клубу ни у граду нема преводиоца за гестовни говор, али се саиграчи добро споразумевају са Милошем и Александром.

Судија Дејан Павловић каже да су они најкоректнији играчи и да им картоне ретко показује.

"Они прате покрете мојих руку, виде да ли показујем два минута или жути картон, брзо схватају да ли је лопта њихова када су у нападу или противничка", каже судија.

Александру као репрезентативцу глувих и глувонемих најдража је  олимпијска сребрна медаља  са Тајвана, а Милошу и друговима пехари са домаћих такмичења.

"Они се доста труде и много тога су урадили за наш клуб", истиче Богдан Симић, генерални секретар РК "Алексинац". "Све док овде живе и док играју рукомет, рачунаћемо на њих", објашњава Симић.

И поред напорних тренинга, Милош и Александар нађу времена и за  дружење ван терена, али једна од тема је, како рекоше, увек лопта. Она им је донела бројне пријатеље и много радости.