Мајстор ковачког заната

Колико је ковачки занат некада био цењен, говори и велики број презимена изведених од те речи: то је једно од најчешћих словенских и мађарских презимена, а веома је често и у другим говорним подручјима (Смит, Хереро, Фереиро, Кузнецов, Ковалски). Презиме је остало, занат као и остали које је прегазило време, изумире.

Један од ретких преосталих мајстора ковача је Душан Ристић из Вукманова код Ниша. Занат је изучио у једној приватној радњи у Нишу, педесетих година прошлог века. Поткивао је коње у полицији, пивари, градској чистоћи.

"За 58 година дневно по један коњ, па ви израчунајте колико сам коња потковао. Сигурно преко 30.000 до 40.000 хиљада", каже Душан.

У његовој ковачници налази се алат за који многи нису чули: фолц, штемезне, фирезне, сецомери... А за заваривање, каже, користи стару методу са уситњеним каменом, који меша са гвожђем загрејаним на 1.450 Целзијусових степени који, када се слепи, не може да се развари.

Мајстор Дуле за поткивање коња направио је и посебан разбој на коме коњу две ноге поткивају два мајстора, како каже, одједном, па све иде много брже.

За поткивање, украсе за кола, ограде, секире, и данас му долазе муштерије које до њега прелазе педесет и више километара, али и најближе комшије.

"Шта рећи о Дулету као мајстору ковачу и поткивачу - то је исто што и Новак Ђоковић у тенису. Он није само добар ковач и поткивач, већ је и добар домаћин", каже Душанов комшија Славољуб Ранђеловић.

У коњичком клубу "Чегар" у Нишу Душан је провео тридесет година, одакле је и отишао у пензију.

"Био  је и поткивач, и ковач и магационер и шталар без дана боловања. Душко је незаменљив. Тражим млађег и способнијег, али га нема", каже директор Коњичког клуба "Чегар" у Нишу Владета Вељовић.

Када би могао да бира, каже мајстор Дуле, опет би изабрао ковачки занат. Иако има 73 године, каже да ће огањ, или вигањ, како кажу у овом крају, горети све док буде могао да ради. Жао му је само што нема младих које би могао да научи занату, од кога би, каже, могли пристојно да живе.