Дворац у Мачкату

Када је изграђен тридесетих година прошлог века, камени дворац у златиборском селу Мачкату, био је више од чуда. Данас је, у сенци чувених гурманлука, готово заборављена прича о његовом власнику, Солунцу, који је од краља, за своје јунаштво, добио дворац.

Добровољац у балканским ратовима, Ратко Шопаловић најтежу рану задобио је у Првом светском рату, на Кајмакчалану. Остао је жив али је ослепео.

Храброг војника тада су у солунској болници посетили многобројни официри, па и краљ Петар Први, који га је питао је ли му је жао изгубљених очију.

"Отац је одговорио да му није жао очију већ да му је жао што не може више у борбу, како би убио више Бугара и спасао више Срба", прича Гвозден Шопаловић.

После лечења, краљ је Ратку обезбедио и школовање у Француској, кумовао му на венчању и омогућио му да сагради дворац на Мачкату.

Саграђен од сећања и снова

Градња је трајала више од десет година. Зидали су далматински мајстори, исправљајући све што није било по Ратковој замисли.

Сваки камен је осетио, читаву грађевину опипао, и ништа није могло да му промакне: дворац је био његова визија, сећање на грађевину коју је видео негде на Медитерану, пре него што је ослепео.

Отуда у Мачкату здање са 22 собе и великом салом: то је један краљ покушао свом ратнику да надокнади бар делић изгубљеног, иако се храброст и племенитост нису мерили благом већ срцем. Људима је остављано да памте, или забораве.

Нажалост, као и овај дворац, који пропада, и сећање на јунака из Мачката полако бледи.

"Покушавамо, колико можемо да се изборимо, држава нема новца, општина ћути", каже Гвозден Шопаловић. "Много треба, добро би било да неко помогне..."

Дворац још нема статус материјалне баштине, а његово одржавање и обнова прескупи су за потомке.

Дворац у Мачкату није само последња слика коју је Ратко Шопаловић донео из света већ и симбол једног времена и јунаштва који се, у чувеној престоници пршуте и јагњетине, не би смели заборавити.