Повратак вунасте мангулице

Мангулица је настала укрштањем аутохтоне расе свиња, зване шумадинка, са другим расама, у 19. веку. Како су се навике потрошача мењале, мангулица је полако ишчезавала и сада се њен статус описује као "угрожено одржива" раса.

Међутим, велике су шансе да ће се то променити, јер је све више сточара поново гаји. Лазар Пејчић из Долова, један је од ретких сточара у Јужном Банату који узгаја мангулице.

У панчевачки атар стигле су из Мађарске, Суботице и Сремске Митровице. Пејчић их је набавио пролетос и већ је добро зарадио на њима, јер је за само неколико месеци продао тридесетак свиња. Каже да су купци изузетно заинтересовани и да за то има и добрих разлога.

"Ова сорта има квалитетно месо, добар холестерол, па је људи траже. Имам интереса да их гајим, баш добро продајем и свиње и прасиће", каже Пејчић. "Није их проблем гајити, једу све нормално, само им треба доста простора."

Пошто воле да се ваљају у блату, мангулице Лазара Пејчића добиле су и базен.

Вунасте мангулице омиљене на бечкој трпези

Забележено је да се на бечкој сточној пијаци све до педесетих година прошлог века продавало око сто хиљада мангулица годишње.  

"Вунасте свиње" су без проблема савладавале дуг пут од Војводине и Мађарске до аустријских кланица. Њене чекиње су коришћене су за израду четки, а највише је цењена због сланине и масти.

И у западним земљама месо мангулице је изузетно тражено, јер га препоручују као веома здраво и хранљиво, са добрим нутритивним вредностима.

"Месо је укусније него од обичне свиње", тврди Биљана Пејчић, "правимо и сланину, и маст, и чварке. једу их и наши унуци."

На пролеће ће обор опет бити пун. А уз добро сушено месо, у домаћинству Пејчића увек има и квалитетног пића, јер је Лазар у Долову познат и по томе што годишње произведе 3.500 литара вина и хиљаду литара ракије.