Ласте полако изумиру

Ласте на почетку пролећа више не лете у великим јатима као некада, а и њихов број је све мањи. Једна породица из Лаћарка направила је од свог имања мало станиште ових птица.

Прошле године, у јулу, кућа породице Ћелап из Лаћарка постала је дом и једној породици ласта. Гнездо су свиле на необичном месту, на сијаличном грлу у летњиковцу и од тада је та кућа постала сигурна лука у коју се ласте увек и изнова враћају.

"Уопште се не плаше, навикле су на нас као и ми на њих. Чини ми се да су препознале моју љубав према птицама. Ја током зиме храним и врапце и голубове", каже Милан Ћелап, власник куће у коју су се уселиле ласте.

Да љубав према птицама нема граница, потврђују и остали чланови породице. Не само да уживају док их гледају високо на небу, него им, како кажу, радо отварају и врата свог дома.

"Ми уживамо у њима. Кад се пробудимо, отворим врата, оне цвркућу и улазе у собу. Толико сам их заволела да сада, једноставно, не могу да замислим живот без њих", каже Драгица Ћелап, Миланова супруга.

Раније је, сећају се старији Сремци, у свакој сеоској стаји, постојало по једно ластавичије гнездо. Са развојем пољопривреде, применом хемије и пестицида број ласта драстично се смањио, а гнезда испод крова, стрехе и олука постала су прошлост.

Овај случај у Лаћарку, тврде струњаци, улива наду да би се могло спречити потпуно истребљење те врсте птица.

"Веома је охрабрујуће, да у Срему и уопште у Србији, још постоје таква места која представљају дом за ласте, било да су у питању фарме, стаје или кровови кућа", тврди биолог Михајло Станковић.

Ласте се сада припремају за пут дуг 13.000 километара. Крећу из Европе, прелазе Средоземно море, Сахару, Централну Африку и потом се настањују на крајњем југу Јужноафричке Републике. За то време Драгица и Милан из Лаћарка са нестрпљењем ће чекати пролеће и поновни долазак својих летећих станара.