Крушевачки Купидон

Једна од најважнијих и најтежих одлука у животу је избор брачног партнера. Због високих критеријума, професионалне каријере или егзистенцијалних проблема многи никад и не створе властиту породицу.

Такав избор обично нема последица по појединца, али има по слику Србије. Рада Максимовић, специјалиста медицинске биохемије из Крушевца, сматра да решење тог проблема није у науци већ у свеобухватној акцији "Покрени се, упознај се, ожени се, удај се", која  подразумевала повратак традиционалног начина размишљања. И посредовања.

Крушевљанка проф. др Радмила Максимовић успешно се огледала се у многим областима: у науци, здравству, просвети, спорту, књижевности, али је на једну своју активност најпоноснија. Као наводаџика спојила је двадесетак пријатеља и пријатељица који сада живе у срећном браку.

 "Ја просто оценим међу познаницима ко би се са ким слагао и кренем у тортуру", објашњава своје методе: "И једном и другом набројим све најгоре особине и убедим их да им је пружена последња шанса. Тако  негативном селекцијом особина добијем добру комбинацију супружника."

Колегиницу Љиљану Рада је упознала са садашњим супругом Дракчетом. Најважнији резултат те њене "акције" су три њихове ћерке: Милица, Ђурђина и Татјана.

За склапање брака није довољна само добра воља наводаџике, мада је за почетак, довољна и наклоност. "У прво време ми је био симпатичан", каже Љиљана Радисављевић. "Упорно је долазио код мене у апотеку, по лек за мајку, па за оца, распитивао се за нежељена дејства. Онда су почела дружења, озбиљнији разговори, док веза није отишла у другом смеру."   

За брак и породицу никад није касно

Професор доктор Раде Биочанин "самац" је десет година. Сматра да за праву животну сапутницу никада није касно.

"Често ме питају који је мој тип жене. То је жена која скија на води, по планинским масивима, бави се спортом и прати ме. Све ређе се људи упознају у превозним средствима, на улици, у продавници, преко новина."

Ни др Биочанин нема ништа против наводаџисања, сматра да је то добар начин да се оствари контакт који после може да се развије у нешто више. Као и све друго, каже: "Донедавно смо се скоро чудили Фејсбуку, а сада је и то постао уобичајени вид дружења, комуникације."

Одлуку о ступању у брак, према мишљењу стручњака, одлажу пре свега егзистенцијални проблеми који, опет, као последицу имају усамљеност и отуђеност. Један број младих брак сматра застарелом и непотребном институцијом.

"Времена се мењају. Желимо да будемо успешни, пре свега на професионалном плану", објашњава Добривоје Младеновић, породични психотерапеут. "Размишљања и одлуке о браку и породици често се остављају за касније, па се и не примети да је време исцурело."

Као фејсбук, само поузданије

Радмила Максимовић сматра да су мушкарци у Србији одувек били добри мужеви али слаби удварачи, и да их треба мало подстаћи. "Постоји једна дивна изрека: Покриј се колико ти је губер дуг. Дакле, код оног другог тражи оно што је са тобом компатибилно. Процени колико ти заиста социјално, економски, људски, карактерно, вредиш - па потражи неког сличног себи."

Излаз из лоше демографске ситуације, Рада види у повратку традиционалног начина размишљања, па зашто не и традиционалног упознавања будућих супружника: наводаџисања.

Савет "искусне наводаџике" за крај: У заједници треба заборавити на заменицу ЈА. Када двоје науче шта значи МИ, добар брак је загарантован.