Живети с дијализом

Без икаквих симптома и тегоба, после рутинске и детаљне анализе, Србољуб Филиповић је доспео на дијализу. Три пута недељно, већ шест година, терапије одређују начин његовог живота.

Откако је пре пола године у Лесковцу почео да ради нови Центар за дијализу, терапија је много подношљивија. "На првим дијализама је било мало болова, мучнине", прича 74-годишњи Србољуб Филиповић. "Сада сам већ навикао, нема никаквих проблема, а услови су знатно бољи у новим просторијама него у старом Центру у болници."

Центар за дијализу има 28 постеља и пацијенте прима у три смене. Услови се не разликују од оних у европским центрима за дијализу, а уз нове апарате медицинско особље се лакше и квалитетније брине о болесницима.

Пре два месеца почео је да ради и стационарни део амбуланте: "Полако формирамо субјединице службе и пружамо све бољу здравствену заштиту бубрежним болесницима", истиче др Слободан Давинић, начелник Службе нефрологије са Центром за дијализу.

Дијализа и трансплантација - једини лек за ендемску нефропатију

Број пацијената којима је потребна дијализа повећава се из године у годину и тренутно их је сто десет. Нефролози кажу да су нека бубрежна обољења ендемска болест у околини Лесковца, Брестовцу и Бојнику.

Ендемска нефропатија се јавља у одређеним областима дуж Колубаре, Дрине, Саве и Мораве, а жаришта те болести потврђена су у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Румунији и Бугарској. Болест се испољава код одраслог сеоског становништва, обично између 30. и 50. године.

"Број пацијената је све већи, али су веће и могућности њиховог лечења, и кад су у питању хемодијализа и перитонеална дијализа, и праћење трансплантираних пацијената", објашњава др Слађана Станковић, нефролог.

Квалитетна дијализа је једини пут да се пацијент сачува за трансплатацију. До сада је на тај начин двадесет пет пацијената из лесковачког краја добило шансу за нови живот.

То обавезује и оне који још нису преиспитали свој однос према донирању органа. "Стотину Лесковчана до сада је потписало донорске картице, на југу Србије их је укупно шест стотина. Ннадамо се да ће они својим активностима утицати на друге како би се тај број повећао", нада се Александар Нешић, председник Донорске мреже Србије.

"Не можемо само да добијамо, морамо и да дајемо"

О хуманости здравствених радника није нужно не мора да се говори, али су први пут породици донора приступили и бубрежни болесници.

"Четрнаест година сам на дијализи. Овим гестом хоћу да покажем да не смемо само да очекујемо помоћ других већ да морамо бити спремни и да дамо", каже Новица Јанковић, председник Удружења бубрежних инвалида Лесковца који је донорску картицу потписао на Светски дан болести бубрега.

Када се зна да је дијализа углавном само привремени терапијски поступак до трансплантације и да живи сродници често нису одговарајући даваоци органа, јасно је колики је значај пресађивања бубрега с кадавера и развијања свести људи о донорству.

Акције донорске мреже Србије настављају се и даље, јер је информисаност и болесних и здравих најбитнија. Када људи постану свесни да само једним потписом могу много да учине и за друге и за себе, остаје само да се за тај чин пронађе мало времена.