Лепо село Крушчица

Иако више није општински центар, Крушчица изнад Ариља и даље се издваја од свих околних места: колачићи који се ту праве у престоници се представљају као могући бренд, рибњака има готово више него реке, а столар Језда каже да му је 87 година, колико је до сад претурио, било мало за све оношто је наумио да уради.

Под тешким снегом, село само наоко село спава. У Крушчици и преко зиме има обавеза мимо свих сеоских обичаја, а посао крај Малог Рзава надрастао је и саму реку. Стотинак тона пастрмке годишње из десетак рибњака, на три километра тока планинске реке променило је много тога у селу.

"У граду је све теже", каже произвођач пастрмке Драган Милићевић, "посла нема, плате мале, па сам се вратио и решио да почнем посао овде. Може да се заради - није лако, али може, само да се ради."

Опасно је доконо бити

Много пре рибњака, средином прошлог века, право чудо у Крушчицу стигло је са столаром Јездом. Он је машине покренуо снагом воде тог истог Малог Рзава, а потом производио и струју и бесплатно осветљавао све у центру села.

"Лепо је било, али неки хоће до поноћи да горе сијалице", присећа се Јездимир Милићевић. "Ја онда једном спустим ручицу, светло ослаби, па други пут, то је био знак, да знају, да припреме лампе, да не остану у мраку."

Ни после неколико хиљада кубика прерађеног дрвета, у 88. години живота, Јездимир Милићевић не одустаје. Ради и смишља: "Ја, ето, шуркам, не могу докон, врло је опасно доконо бити."

Управо из Крушчице, право у "Беоизлог" Етнографског музеја у Београду, деценијама одлазе лицидерска срца и шарене бомбоне.

Видојка Зимоњић, колачарка, каже да се некад од тога лепо живело: "Лепо смо зарађивали од колача, децу школовали, куће направили."

И колачар Борко, здушно, на крају приче о селу, а у инат ери компјутера, даје свој стари, проверени рецепт: "Нек дођу момци код мене, нек узму срце и дају девојци, па да виде, да се жене, да не буду села пуста, да буде више деце."