Говоримо ли српски

"Брате, кад ће опет журка? Синоћ сам мало забаговао, али било је врх." Типичан разговор двоје средњошколаца после забаве у којем се са мало речи преноси атмосфера целе вечери.

Економично јесте, али чини да се многе речи потискују и полако заборављају. Тако је реч "екстра" заменила лепо, одлично, дивно, непоновљиво и много других. Неке су још економичније: једна реч мења целу синтагму: реч "искулирати" значи и превазићи непријатну ситуацију без много штете и ангажовања, игнорисати некога или нешто, паметно решити проблем, итд.

Жаргон је специфична врста речи која припада једној групи, средини или неформалној скупини (спортски, тинејџерски, студентски...). Разлога за употребу жаргона је много: затворена комуникација унутар групе, разонода, жеља да се буде духовит и различит, скретање пажње, показивање припадности групи, постизање тајновитости, када нпр. ђаци не желе да професори сазнају о чему то говоре).

Неколико година у моди је било убацивање чистих енглеских речи, сада су у моди кованице, такозване СЕРБЕНГЛИШ микстуре - никако чист енглески и чист српски, већ нечисте слободноасоцијативне мешавине, енглеске речи са српским наставцима или обрнуто. Сада ће корисници таквог ленгвиџа рећи да се после школе гоухоумирају, уместо да иду кући.

Ученици петог разреда Основне школе "Анта Богићевић" из Лознице кажу да најчешће користе речи из енглеског језика или уколико не користе стране речи онда су у употреби речи попут брате, сестро, значи…

Суморно - тешка и непозната реч

Жаргон не мора да значи и сиромашење језика, напротив. Међутим, није добро ако то постане искључиви вид комуникације и ван групе у којој је настао и где је његова употреба очекивана и примерена. Жаргон вероватно није искључиви кривац за непримерено сиромашење речника ученика.

Језик ђака је сиромашан, сведен на ограничен фонд речи које свакодневно користе. Дешава се да не знају изразе које су биле део уобичајеног фонда речи претходних генерација и које нису подразумевале посебно образовање. Бранка Васић, наставница српског језика каже често мора да објашњава "обичне" речи као што су туробно или суморно, на пример, јер многи ученици не знају шта оне значе. 

Фразе и речи позајмљене најчешће из енглеског језика, чак и додатно деформисане комбиновањем са нашим наставцима или префиксима, уобичајене су и у завичају творца српског правописа и аутора првог речника српског језика.

Грађани Лознице кажу да се недовољно зна српски језик чак и у Вуковом крају, "жалосно је, али тако је".

"Много се више користи латинично писмо од ћириличног", каже један Лозничанин, "долазе туристи, људи из иностранства који би имали проблема да се снађу са ћирилицом". Његова суграђанка сматра да би предност ипак требало дати ћирилици, управо зато што је у том крају одрастао Вук Караџић.

Странци који дођу у Вуков завичај неће имати проблема да разумеју натписе на продавницама и ресторанима. Ретки су они који су исписани ћирилицом и српским речима, па се поред caffeа, shopа и fast foodа нађе тек понека кафана или пекара.