Херојство и жртва српских ратника - величанствена победа у Првом светском рату

Била је то права епопеја када су остаци остатака српске војске, преживели Албанску голготу и пегави тифус, васкрсли у див јунаке. Уз брижљиво припремљен план начелника Штаба Врховне команде српске војске војводе Живојина Мишића и надљудску снагу ношену жељом да се коначно крочи на родну груду пробијен је Солунски фронт.

“После нешто мање од две године српска војска са савезничком војском је пробила Солунски фронт и убрзала пропаст Централних сила имајући у виду да је Бугарска капитулирала 29. септембра, Османско царство 30. октобра, Аустроугарска монархија 3. новембра и Немачка 11.

“Оно што је интересантно и везано је да је српска војска била толико осокољена и толико жељна слободе и отаџбине да су бугарски војници када су видели да су српски војници пробили Солунски фронт говорили-бежите живи, ево иду мртви", објашњава Владимир Петковић, историчар Народног музеју у Лесковцу.

Поносна је на овај период посебно херојска Горња Јабланица. Међу припадницима Моравске дивизије и чувеног Гвозденог пука највише је добитника Карађорђеве звезде са тла Медвеђе. Међу носиоцима и знаменити Лесковчани Амет Аметовић, председник лесковачке Михајло Бабамилкић, индустријалац Ђорђе Ђорђевић Кукар. Са Карађорђевом звездом и Албанском споменицом ,вратио се у Кораћевац у Грделичкој клисури и деда Слађане Рајковић. Уништили су одликовања спаливши му кућу у Другом светском рату, исти они са којима се Љубисав Рајковић борио на Солунском фронту - бугарски окупатори.

“Мој деда је командовао својом дивизијом на тај начин што је бубњевима командовао повлачење и напредак војске и из те борбе их је тако извукао и имао је кажу неку познату девизу кад граната падне сви војници да скоче у ту рупу пошто граната поново неће ударити на исто место. Прича ће остати и живеће све док и ми причамо о њима", каже Слађана Рајковић, унука Солунског ратника.

Изродила је тадашња Србија виспреног, способног, земљи оданог војника који је знао да је застава светиња која сведоче о вишековоном трајању и опстанку српског народа.

„Ни једна застава српске војске није пала што заправо значи да ни наша држава није предала, кроз заставу ми видимо историју читавог народа, његов борбени дух и жељу заслободом", каже Владимир Петковић, историчар Народног музеја у Лесковцу.

У сећање на подвиг и херојство, на јуришом ослобођену домовину, на Дан српског јединства, слободе и националне заставе, широм Србије и Републике Српске вијоре се српске заставе. Минутом ћутања и полагањем венаца крај спомен обележја, одата је почаст прецима који су за слободу отаџбине положили највредније - своје животе.